SVETA GORA (Atos 2033 m)

Putopis o Svetoj Gori počeću rečima našeg velikog vladike Nikolaja: Sveta Gora je carstvo bez krune, država bez vojske, bogatstvo bez novca, mudrost bez škole, mesto gde se umire a ne rađa. Smatra se prvim od četiri udela Majke Božije u Vaseljeni, pored Gruzije, Kijevsko-Pečerske lavre i manastira Divjejevo. Paradoks je da je Sveta Gora zabranjena za žene, iako je posvećena Bogorodici. Zaista se velika blagodat oseća na ovom svetom mestu. Ko ne veruje, poverovaće, a ko veruje, još više će učvrstiti veru.

Postupak dobijanja vize za Svetu Goru prilično je lak. Dovoljno je da okrenete telefon ili pošaljete mejl i rezervišete datum ulaska na Svetu Goru. Sve potrebne informacije mogu se naći na sajtovima:

http://thessaloniki.pbworks.com/w/page/22156781/Visiting%20Athos

http://www.hilandar.org/kako-posetiti-hilandar/

http://www.svetagora.info/

 

Za početak, potrebno je poslati brojeve pasoša i datum ulaska na Svetu Goru na athosreservation@gmail.com. Odgovor će stići vrlo brzo, za dan-dva. Zatim treba nazvati Hilandar i tražiti da vas najave u odeljenju za vize za taj datum. Na taj način Hilandar garantuje za vas, tj. dobijate blagoslov za ulazak na Svetu Goru. Najbolje je da se Hilandaru pošalje faks, telefonom je skoro nemoguće dobiti nekog. Detaljna uputstva o proceduri mogu se naći na sajtu http://www.hilandar.org/. Hilandar ima i svoj mejl, pilgrims@hilandar.org.

Svetogorska viza zove se Dijamantirion i košta 25 €. Podiže se u Solunu ili Uranopolisu. Važi četiri dana, ali svi ostaju znatno duže. Može se produžiti u glavnom gradu Svete Gore, Kareji, ali ja nemam to iskustvo. Ne znam ni šta se dešava ako vas svetogorska policija uhvati sa isteklom vizom. Kao što tamo kažu, sve je Božja volja!

Na Svetoj Gori nalazi se 20 manastira, i tako je ustrojeno za sva vremena. Nijedan manastir više se neće graditi. Pola ih se nalaze na istočnoj, a pola na zapadnoj strani. Kareja, glavni grad, nalazi se tačno u sredini. Pored manastira, postoji i dosta skitova, od kojih su neki veći i od samih manastira. Skitovi pripadaju manastirima, ali nemaju status manastira, iako je život u njima sličan onom u manastiru.

Kada napravite plan putovanja, potrebno je nazvati ili poslati faks manastiru u kome nameravate da provedete noć. Noćenje u manastirima je besplatno, kao i hrana. Ručak je ujutru posle jutarnje a večera predveče posle večernje službe. U manastir možete doći i nenajavljeni i provesti noć, ali ipak preporučujem da se prethodno najavite. Svaki manastir dužan je da vas ugosti za jednu noć, ali nikad se ne zna, vremena se menjaju. Na gore pomenutim sajtovima možete naći brojeve telefona i faksova. Manastiri kojima možete napisati mejl su: Vatoped (filoxenia@vatopedi.gr ili  monastery@vatopedi.gr), Simonopetra (hospitality@simonopetra.gr), Iviron (imiviron@gmail.com), Dionisijat (grafiotaxis@yahoo.com ili monidionysiou@gmail.com), Filotej (grammateia@philotheou.gr), Grigorijat (imog@cosmotemail.gr), Ksenofont (arhontariki@imxenophontos.gr), Ksiropotam (xeropotamou@yahoo.gr), Pantokrator (pantokvisit@gmail.com), Sveti Pavle (visit@agiou-pavlou.gr), Dohijar (dohiarmon@gmail.com), Kutlumuš (imkathos@gmail.com), Zograf (zografergo@gmail.com), Velika Lavra (iera.moni.megistis.layras@gmail.com) i Sveti Pantelejmon (rpm.palomnik@gmail.com).

Kada ste sredili ove stvari, putovanje može da počne! Do Uranopolisa ima oko 810 km. Maršruta je sledeća: autoput Beograd-Niš, granični prelaz Preševo, pored Skoplja, granični prelaz Evzoni. Na oko 10 km pre ulaska u Solun je petlja za obilaznicu oko Soluna – oznaka Halkidiki. Nakon obilaska Soluna uključujete se na autoput za Halkidiki. Posle desetak km vožnje autoputem skreće se desno za Poligiros. Sledeće skretanje je Ag. Prodromus. Zatim sledite putokaze Arnea-Stagira-Jerisos-Uranopolis.

Arnea je interesantan gradić za pravljenje pauze. To je, ustvari, selo sa najviše stogodišnjaka u Grčkoj! Izgleda ovako:

Kada stignete u Uranopolis, kolima idete glavnom putem do kule, s desne strane je pristanište, glavni put ide ulevo. Još par stotina metara i nailazi se na veliki prašnjavi parking gde hodošasnici parkiraju kola. Nema opasnosti od pauka, zna se zašto se tu parkira. Trebaće vam i prenoćište. Najpovoljniji je hotel Xenios Zeus, soba za nas trojicu koštala je 50 €. Sve informacije o hotelu i ceni možete naći na http://www.ouranoupoli.com/zeus/.

Hotel se nalazi, gledano od kule ka parkingu, u prvoj ili drugoj ulici levo. Kada se pogodi prava ulica, Xenios Zeus je nakon 50 metara. Ovo je slika hotela, obratite pažnju na kameni točak:

Ujutru idete po vizu. Već u 7 sati budite ispred kancelarije za izdavanje viza. Kancelarija se nalazi pedesetak metara od hotela, ka luci, svako od meštana zna gde je tako da nećete imati problema da je nađete. U zavisnosti šta ste planirali, možete se ukrcati na redovnu liniju ili na gliser. Trajekt “Sv. Pantelejmon”, koji koristi najveći broj hodočasnika, polazi u 09:45. Prethodno se u luci kupuje karta za trajekt, cena zavisi od blizine luke u koju pristajete. Na ulazu na trajekt pokazuje se Dijamantirion. Trajekt pristaje u svakoj manastirskoj luci koja se nalazi na putu do pristaništa Dafni. Dafni je glavna svetogorska luka. Tu se nalazi par prodavnica u kojima se možete opskrbiti hranom. Prvo pristanište je hilandarska luka Jovanica. Ukoliko ste se najavili, čekaće vas kombi koji besplatno vozi do Hilandara. Inače, Hilandar jedini na Svetoj Gori ima besplatan prevoz do manastira.

Dok čekate trajekt imate dovoljno vremena da u lokalnim prodavnicama kupite dobru mapu Svete Gore ili neku knjigu o njoj. Preporučujem “Kroz Svetu Goru i Hilandar”, autora Rade Tošića i Vanje Maraša, sjajnu knjigu u kojoj o svakom manastiru i skitu piše nešto interesantno kao i koje se sve relikvije nalaze u njima. Takođe, u knjizi se nalazi mapa Svete Gore i razdaljina u kilometrima i satima hoda između manastira.

Pošto se naša ekipa, mala ali odabrana, odlučila da prvog dana popne Atos, uhvatili smo gliser Micro Agia Anna, koji kreće sa pristaništa tačno u 08:00. Gliser staje samo u Dafniju, krajnje odredište mu je skit Male Svete Ane. Karta košta oko 12 €. Gliser je do skita stigao oko 09:15, kada je i krenuo naš uspon na najviši vrh Svete Gore. Do vrha ima oko 7 km, ali treba savladati visinski razliku od 2000 m po vrelom septembarskom suncu! Staza prvo ide stepenicama uzbrdo, zatim se nastavlja na zemljani put koji ide najvećim delom staze.

Skit Male Svete Ane

Ka vrhu Atosa 1

Ka vrhu Atosa 2

Ispod vrha se nalazi kapela Panagija. Uglavnom se prespava u kapeli pa se ide na vrh, ili obratno. U kapeli ima par kreveta na sprat u kojima se može spavati. Ukoliko ima dosta planinara i svi kreveti su zauzeti, ne gine vam vreća (ako ste je poneli) i betonski pod kapele.

Panagija

Odatle do vrha vodi kamenita staza. Do vrha treba oko 45 do 60 minuta. A na vrhu-zastaje dah! Tih 2033 metara nadmorske visine izgleda znatno više kada se udubite u plavetnilo mora ispod vas! Treba znati da je prvi čovek koji se popeo na vrh Atosa bio naš Sveti Sava, što ga ujedno čini prvim srpskim planinarom! Na Svetoj Gori kažu da bi svaki monah barem jednom u životu trebao da se popne na vrh Atosa. Shvatam i zašto, na ovom mestu vam se čini da ste zaista bliže Bogu!

Na vrhu Svete Gore

Pogled sa Atosa

Na vrhu se gradi kapela, kakav li će tek to da bude doživljaj kada se bude konačilo na krovu Svete Gore!

S obzirom da smo ga muški gazili do vrha, procenili smo da nema potrebe da noćimo u Panagiji, već da uz Božju pomoć pokušamo da se spustimo do skita Male Svete Ane u istom danu. I – uspeli smo, što je malo kome pošlo za rukom, tj. nogom! Oko 18:00 smo bili u skitu Male Svete Ane. U skitu se nalazi stopalo Svete Ane, Bogorodičine majke, koju će monasi izneti na vaš zahtev.

Sumrak na Atosu

 Zalazak Sunca na Svetoj Gori

Pošto nas nisu primili na konak u Maloj Svetoj Ani, požurili smo do manastira Sveti Pavle, koji je na nekih 45 minuta od skita Male Svete Ane. Naime, manastirske kapije se zatvaraju sa zalaskom Sunca, u ovom slučaju oko 19:30 – 20:00 časova, tako da treba i to uzeti u obzir.

Manastir Sveti Pavle je jedan on najvećih i najlepših na Svetoj Gori. Svojevremeno ga je finansijski pomagao i despot Đurađ Branković, tako da su tamo nama Srbima vrata uvek otvorena.

Sveti Pavle

Sledeće jutro, nakon službe i doručka, krenuli smo peške ka glavnom gradu Svete Gore, Kareji. Cilj nam je da prenoćimo u skitu Svetog Andreja, koji se nalazi na samom ulazu u Kareju. Zapadna obala Svete Gore, tj. deo od Svetog Pavla do manastira Simonopetra, je dosta nezgodna za pešačenje, zbog čestih i napornih uspona po kamenitim stazama. Nakon 45 minuta stižemo do manastira Dionisijat.

Dionisijat

U manastiru pravimo pauzu, osvežili smo se uz ratluk i uzo, što je na Svetoj Gori uobičajeno posluženje za putnika-namernika.

Nastavljamo dalje ka manastiru Grigorijat. Ovaj manastir osnovao je Sveti Grigorije u 14-om veku. Sveti Grigorije je osnivač i srpskog manastira Gornjak kod Petrovca na Mlavi, gde se nalazi i deo njegovih moštiju. Danas se u Grigorijatu podvizava i jedan naš monah, otac Siluan. Nažalost, tih dana nije bio u manastiru tako da nismo imali prilike da popričamo s njim. Na terasi manastira imate osećaj kao da ste na brodu koji lagano plovi.

Grigorijat

Još sat vremena hoda po stenovitoj stazi i dolazimo do najimpresivnijeg manastira na Svetoj Gori – Simonopetre! Moglo bi se reći da je Simonopetra zaštitni znak Svete Gore, izgleda kao da ga stene izbacuju iz svoje utrobe! I danas se arhitekte čude kako je u 13-om veku bilo moguće napraviti ovako nešto. I u današnje vreme ovakav poduhvat predstavljao bi graditeljsko čudo.

Manastirska crkva podignuta je oko kamena na koji je pao zrak sa neba kao znak Svetom Simonu da na tom mestu podigne manastir. Prepodobni Simon se podvizavao u obližnjoj pećini, kada mu se javila Bogorodica i naložila da na litici izgradi manastir. Otuda naziv Simonopetra, petra je na grčkom kamen, tj. Simonov kamen.

Simonopetra

Nastavljamo dalje ka luci Dafni. Imali smo sreću da smo ustopirali neki kombi koji nas je povezao sve do manastira Ksiropotam, koji se nalazi malo posle Dafnija. O ovom manastiru postoje zapisi još iz petog veka, u njemu se čuva veliki komad krsta sa ekserom na kojem je bio raspet Isus.

Ksiropotam

Ponovo nas je Bog pogledao i poslao prevoz kojim smo se prebacili do najvećeg skita na Svetoj Gori, skita Svetog Andreja. Skit se nekada zvao Saraj, jer je za vreme turske okupacije Svete Gore u njemu bilo sedište turske vlasti. Skit su izgradili Rusi, među njima i ruski bogataš Sibirjakov, koji se kasnije zamonašio i dobio ime Inokentije. Nakon sloma Romanovih skit je prešao u grčke ruke i danas pripada manastiru Vatoped.

Skit Svetog Andreja

Pošto smo došli nenajavljeni, morali smo da otrpimo bukvicu monaha-gostoprimničara, ali su nas na kraju ipak primili na konak.

Ujutru smo obišli Kareju, glavni grad i administrativni centar Svete Gore. Tu bez problema možete obnoviti zalihe hrane. U Kareji se nalazi Protat, najstarija crkva na Svetoj Gori, iz četvrtog veka. U njoj se nalazi ikona Dostojno Jest, koja se svake godine na Vaskrs iznosi iz crkve i litija zatim ide do manastira Kutlumuš, koji se nalazi u samoj Kareji.

Protat

Kareja

U Kareji se nalazi i isposnica Svetog Save, tj. pećina u kojoj se podvizavao ovaj veliki srpski svetitelj. Nije je lako naći, pokušaću da pojednostavim stvari pomoću sledeće fotografije. Levo od čempresa, prolaz između dve zgrade vodi pravo do isposnice.

Isposnica Svetog Save

U isposnici, u oltaru, ikona Bogorodice nalazi se sa desne strane, umesto sa leve. Sveti Sava je zamenio mesta Isusa i Bogorodice iz velike ljubavi prema Nebeskoj Carici.

Obilazimo i manastir Kutlumuš, u kome se čuva glava Svetog Alimpija Stolpnika.

Kutlumuš

Od Kareje nastavljamo ka istočnoj obali, koja je dosta laka za pešačenje. Sat i po nam je potrebno do manastira Iviron. Tu se, po predanju, prvi put iskrcala Bogorodica kada je brodom putovala na Kipar u posetu vaskrslom episkopu Lazaru. Oduševljena lepotom Atosa, zamolila je Isusa Hrista da ga pretvori u njen vrt. Od tog trenutka, Atos je posvećen Majci Božijoj.

Iviron su osnovali gruzijski car Jovan Tornikije i njegov sin Jeftimije. Sredinom 19-og veka, broj gruzijskih monaha opada i preuzimaju ga Grci. Poslednji gruzijski monah umire 1955. godine. U ivironskoj crkvi nalazi se jedna od najpoznatijih i najpoštovanijih ikona Bogorodice na Svetoj Gori, Portaitisa ili Vratarica. Predanje kaže da su monasi, kada su gusari napali manastir, životima branili ovu ikonu. Razbojnici su ih upitali zašto to čine, a monasi su im odgovorili da je ikona živo biće. Tada je jedan od gusara isukao sablju i rekao: ”Ako je živa, neka umre!” i isekao je po licu. Sa ikone je šiknula krv, što je razbojnike nateralo da pobegnu. I danas se na ikoni vide tragovi usirene krvi. Proročanstvo kaže da će, kada ova ikona nestane sa Atosa, Svetoj Gori doći kraj.

Iviron

Nastavljamo dalje ka sat vremena udaljenom manastiru Stavronikita. Stavronikita je najmanji manastir na Svetoj Gori. Posvećen je Svetom Nikoli, a evo i zašto. Sredinom 16-og veka ribari su iz mora izvukli ikonu Svetog Nikole koju su ikonoborci 700 godina ranije bacili u more. Ikona je bila neoštećena, na njoj je bila prirasla velika školjka iznad desnog oka svetitelja. I danas se iznad oka vidi udubljenje koje je nastalo od školjke.

Stavronikita

Sat vremena od Stavronikite je manastir Pantokrator. Poznat je po čudotvornoj ikoni Majke Božije zvanoj Gerontisa. Veruje se da pomaže starima i bolesnima da se lakše presele na onaj svet. Predstavlja Bogorodicu u njenoj prirodnoj veličini.

Pantokrator

Još dva i po sata hoda i stižemo do Vatopeda, konačnog cilja za danas. Možda i najveći manastir na Svetoj Gori, poznat po tome što su u njemu boravili Rastko Nemanjić i Stefan Nemanja za vreme izgradnje Hilandara. Najveća svetinja ovog manastira je Bogorodičin pojas, dar srpskog cara Lazara.

Vatoped

Sutradan nastavljamo ka Esfigmenu. Planirali samo da usput obiđemo Zograf i Hilandar. U prilog nam je išlo što smo na kapiji Vatopeda upoznali zografske monahe, Georgija i Partenija, koji su se takođe uputili ka Zografu. Dobar deo puta nam je protekao u priči o srpsko-bugarskim odnosima, o tome kako smo svi mi pravoslavna braća, uglavnom u  veseloj i prijatnoj atmosferi. U jednom trenutku monasi su zastali i počeli da se okreću oko sebe i pričaju nešto što nisam razumeo. Shvatio sam da smo se toliko zaneli u priči da smo krenuli u potpuno pogrešnom pravcu! Mi smo se potpuno oslonili na monahe, verujući da, pošto borave na Svetoj Gori par godina, dobro znaju put. Uglavnom, na njihov predlog, krenuli smo šumskom stazom. Plan je bio da izađemo sa druge strane brda, na manastir Konstamonit. Mi, kao iskusni planinari, odmah smo shvatili da ovaj šumski put nije staza već ga je neko prokrčio da bi sekao drva, što se dalo videti po razbacanim kantama ulja. Naše pretpostavke pokazale su se tačnim već nakon 10 minuta, staza se gubila u šumi. Na nesreću, taj dan je bio uoči Krstovdana, tako da monasi od ujutru do uveče nisu smeli ništa da jedu i piju, a temperatura je bila oko 35 ºC! Na naše insistiranje da uzmu bar malo vode samo su odmahivali glavom. Predložili smo im da se vratimo nazad do Vatopeda pa da vidimo šta ćemo dalje, ali oni ni da čuju! Izvadili su brojanice, počeli sa molitvom i krenuli dalje kroz gustu šumu! Nije vredelo ni naše ubeđivanje da ovo očigledno nije staza, da su bez hrane i vode, da je pakleno vruće, oni su hrabro koračali napred. Suludo je bilo ići dalje, tako da smo mi odlučili da se vratimo nazad. Ali kako da ostavimo našu pravoslavnu braću? Pokušali smo još jednom da ih odvratimo od njihove namere, ali otac Georgije, koji je negde u pedesetim godinama, samo nas je pogledao i rekao: “Ne brinite ništa, samo vi idite, nama će Božija Majka pomoći”. Naša vera ipak nije bila toliko jaka, tako da smo se zaputili svojim putem, s zebnjom u srcu i osećajem nelagode što smo ih ostavili u bespuću. Vratili smo se do Vatopeda, videli gde smo pogrešili skretanje i krenuli ka Esfigmenu, za Zograf i Hilandar nije više bilo vremena. Usput nam je đavo u glavu ubacivao loše pomisli, kao Bugari naša braća, eto gde su nas odveli, vraćaju nam za Velbužd i Bregalnicu i slično. Ali Bog sve vidi i na Svetoj Gori se sve otvara i namešta, ako se ide sa verom i čistim srcem. U to ćemo se uveriti samo dan kasnije. Uglavnom, taj dan smo neplanirano prepešačili 40 km, sreća te je put bio, manje-više, ravan! Umorni i nervozni, konačno stižemo u Esfigmen.

Esfigmen je zilotski manastir, sa najbrojnijom bratijom. Ziloti sebe smatraju sebe istinskim pravoslavcima, poslednjim bastionom izvornog pravoslavlja. Zbog koketiranja carigradskog patrijarha sa Rimom, ziloti ga više ne pominju u molitvama što je izazvalo ozbiljan sukob ove dve strane. Naime, carigradski i grčki patrijarh u saradnji sa ministrom inostranih poslova Grčke poslali su policiju da izbaci neposlušne monahe iz manastira i Svete Gore. Čak su i bacili anatemu na njih. Nekoliko monaha je uhapšeno i osuđeno. Hvala Bogu, pa nisu potpuno uspeli u nameri da ih isele. Esfigmen nema struju niti bilo kakvu pomoć grčke vlade kao ostali manastiri, prinuđeni su da se za hranu i lekove snalaze na razne načine. Jako su gostoprimljivi i predusretljivi i UVEK će vam ponuditi prenoćište, iako se ne najavite. Mnogi misle da su ziloti ekstremisti i fundamentalisti, ali istina je potpuno drugačija. “Pravoslavlje ili smrt”, što piše na spoljašnjim zidinama manastira, nije preteća poruka, to znači da su oni spremni da umru za svoju veru, za svog Boga Isusa Hrista i pravoslavlje. Trenutno se tamo podvizavaju četvorica srpskih monaha, mene uvek raduje kada mogu da popričam sa monahom Simeonom iz Šapca. Оvaj put nam je rekao da je kriza u Grčkoj znak skorog dolaska Antihrista. Monaštvo sam zamišljao upravo onako kako je u Esfigmenu. Valja napomenuti da kada je Hilandar goreo (2004. godine), ziloti su prvi pritekli u pomoć.

Esfigmen

Pravoslavlje ili smrt

U Esfigmenu noćimo i sutra nastavljamo ka Hilandaru. Laganim hodom od 45 minuta stižemo do najveće srpske svetinje. Usput prolazimo pored masline koju je još car Dušan zasadio i koja i danas rađa, kao i pored mesta gde se Dušanova vojska susrela sa hilandarskim monasima.

Pirg kralja Milutina

 

Hilandar

Grb cara Lazara

Pirg Svetog Save

Milutinova crkva

O Hilandaru je mnogo toga napisano i sve se već zna, ali je potpuno drugačiji osećaj kada boravite tamo i pričate na srpskom jeziku i razumete službu u crkvi. Svaki Srbin bi trebao makar jednom u životu da poseti Hilandar i pokloni se čudotvornoj ikoni Trojeručici.

Hilandar je trebalo da bude naša poslednja stanica na Svetoj Gori ali Bog nije hteo tako. Poslao je buru koja nam je produžila boravak za još jedan dan što smo iskoristili za obilazak još nekih manastira.

Kombi nas vozi do raskrsnice za Zograf. Na putu ka Zografu obilazimo isposnicu Sv. Kozme Zografskog.

Isposnica Svetog Kozme Zografskog

Uskoro stižemo i do manastira. U zografskoj crkvi, posvećenoj Sv. Đorđu, nalazi se nerukotvorena ikona Sv. Đorđa koja je, po predanju, “doletela” iz Sirije.

Zograf

Odlazimo u arhondariki da se malo okrepimo, kad tamo – otac Georgije! Kako smo bili radosni što smo ga videli! Ispostavilo se da je njegovo poslušanje da bude gostoprimničar. Odmah nam je ispričao kako su se izvukli iz šume. Otac Partenije, kao mlađi, morao je da krči put, uspeli su da se izvuku tek oko 19:00 časova. Izašli su kod manastira Konstamonit, gde su i zanoćili. Na naše pitanje gde je Partenije, rekao je da se mnogo umorio od krčenja puta pa odmara ceo dan. Pao nam je kamen sa srca, strepnja je nestala, promisao Božija sve je dovela u red. Eto kako smo slabi u veri, džaba nam svi kilometri, visinske razlike i treninzi, ova dvojica podvižnika su nam svojim primerom dali dobru lekciju.

Naravno, otac Georgije je primio svoju pravoslavnu braću na konak. Pošto su tog dana imali bdenje, kapija manastira ostala je otvorena cele noći. To nam je dalo više prostora za manevrisanje i obilazak još tri manastira.

Glavnim, prašnjavim drumom krenuli smo ka Konstamonitu. Nakon sat i po stižemo do manastira. Monasi su se odmarali u svojim kelijama nakon bdenja, tako da nismo uspeli da vidimo crkvu.

Konstamonit

Sledeća stanica nam je manastir Dohijar. Smešten je na samoj obali, do njega nam je trebalo oko sat i po, dosadnim, prašnjavim i jednoličnim putem.

Bezuspešno smo pokušavali da nađemo nekog da nam otključa crkvu ili nekog ko govori engleski. Već smo izgubili svaku nadu, kad začusmo: „Braćo!“ Pred nama je bio glavni manastirski kuvar, iskušenik Mihajlo iz Sevojna. Osmeh se razlio po našim licima jer i ovde imamo nekog “svog”. Mihajlo nas je uveo u crkvu i na brzinu pokazao ikone. Dobili smo na poklon i osveštano ulje. Već smo bili u stisci sa vremenom i razmišljali smo da li uopšte da idemo do obližnjeg Ksenofonta, ali je naše nedoumice prekinuo Mihajlo: “Idite, Majka Božija je sa vama, ona će vam pomoći”! Ojačani u veri, krenuli smo ka Ksenofontu. Tačnije, otrčali smo do njega! Nakon 15 minuta stigli smo i do ovog manastira, čija unutrašnjost pomalo podseća na Vatoped.

Ksenofont

Laganim hodom pored obale, za nešto više od sat i po, u predvečerje dolazimo do Zografa. Večera je završena, ali na našu molbu monasi nam otvaraju trpezariju i iznose jelo. Toliko smo bili gladni da smo pojeli po nekoliko porcija hrane! Rešili smo da se odužimo ljubaznim domaćinima tako što ćemo im oprati sve sudove. To je bilo zanimljivo iskustvo, boraviti u kuhinji staroj ko zna koliko vekova. Toliko smo dobro odradili ovaj posao da nas je otac Pavle, kuvar, kroz šalu pozvao da ostanemo kao monasi.

Došao je i dan odlaska sa Svete Gore. Sumirali smo utiske. Za 6 dana prepešačili smo oko 130 km, popeli se i spustili sa Atosa u jednom danu (uz savlađivanje ukupne visinske razlike od 4066 m), obišli 2 skita i 17 manastira od mogućih 20, sve to po vrelom septembarskom suncu. Sve vreme smo imali neku dodatnu energiju i snagu koja nas je terala dalje. Izgleda da su nam, videvši našu želju i trud, sam Bog i Bogorodica pomogli.

Za 45 minuta dolazimo do zografske luke. Ukrcavamo se na trajekt, ali u suprotnom smeru. Želimo da obiđemo još jedan impresivan manastir, ruski Sveti Pantelejmon. Od iskrcavanja pa do povratka trajekta imamo oko 45 minuta. Unutar zidina zabranjeno je fotografisanje, što smo kum i ja ignorisali tako da nam se obojici pokvario fotoaparat kada smo se vratili u Beograd! Božija volja!

U manastiru se nalazi drugo najveće zvono na svetu, odmah posle onog iz Kremlja. Na ulazu u manastir je fotografija monaha koji daju milostinju, iz 1903. godine, skroz levo vidi se Bogorodica! Još jedno čudo!

Manastir je građen u tipično ruskom stilu, sa karakterističnim kupolama i živim bojama.

Dolazi trajekt i vraćamo se u Uranopolis. Usput slikamo manastire sa obale. Sveta Gora je nezaboravno iskustvo, jednom kada se ode, ponovo se vraća. Čovek se vrati pun ljubavi prema bližnjem svom i rasterećen svih briga koje ga muče. Mnogi odgovori se mogu naći na ovom svetom mestu. Monasi koji žive u skromnim kelijama i nose pocepanu odeću sretniji su od bilo kojih ljudi koje znam u svetu. Treba nam jako malo da budemo srećni, a nismo ni svesni toga. Sve imamo, a nismo zadovoljni. Zato se ovom svetom mestu treba često vraćati, da bi obnovili svoju duhovnost i učvrstili veru.

 

Septembar 2010. god.

 

6 Responses to “SVETA GORA (Atos 2033 m)”


Оставите одговор

Powered by http://wordpress.org/ and http://www.hqpremiumthemes.com/