TOMETINO POLJE (Vlašić 716 m)
Tometino polje je predeo nestvarne lepote, koji potpuno odudara od susednih, šumovitih Divčibara. Tometino polje je naziv za mesto, ali je istovremeno i veliko polje, kao što naziv i govori. Ogromno prostranstvo pokriveno je niskim, žutim travkama. Podseća na preriju iz vestern filmova. Fale samo kauboji i Indijanci. Tu i tamo, nađe se pokoji šumarak. Teren je veoma pregledan, tako da se ne možete lako izgubiti.
Tometino polje udaljeno je od Beograda tačno 125 km (2,5 sata vožnje). Put vodi preko Lajkovca, Mionice i Divčibara. Na Divčibarama, prati se putokaz prema Tometinom polju i Požegi. Kada uđete u Tometino polje, na ovom mestu (na kućici zelenim slovima piše „Planinarski dom“) skrenite levo:
Zatim dolazite do mosta, koji ne prelazite, već skrećete desno, u pravcu crvenih putokaza:
Nakon 1 km dolazite do kraja asfaltnog puta. Tu je i početak staze, koja je odlično markirana.
Prvi značajniji vrh na koji se izlazi je Golo brdo (710 m). Sa njega se vide Divčibare (Maljen) i Subjel. Lako ćete prepoznati koji je to vrh. Kako se krećete, Golo brdo će biti sa vaše desne strane. Od početka staze do Golog brda, potrebno je oko pola časa hoda.
Nastavljate dalje, u pravcu markacije, ka vidikovcu Klik (još sat vremena hoda). Klik je najimpresivnije i najupečatljivije mesto na celoj turi. Usput ćete uživati u prizorima koji opuštaju telo i dušu.
Sa vidikovca Klik je sjajan pogled na meandre reke Kamenice i ranč „Orlovo gnezdo“, koji se nalazi na samoj reci. Mene ovo mesto podseća na kanjon Uvca. Nazvao sam ga „Mali Uvac“. Nasuprot Kliku je najviši vrh ovog kraja, Vlašić (716 m).
Sa Klika, markacija vas vodi skroz do korita reke Kamenice. U koritu vas markacija upućuje levo, ali smo mi krenuli desno i prešli reku na zgodnom mestu. Ovde više nema markacija, ali to nije problem. Teren je pregledan i nije teško doći do Vlašića. Mi smo krenuli grebenom prema njemu i za sat vremena izašli na vrh. Vlašić dominira okolinom i zaista nije problem doći do njega.
Nakon sat vremena hoda od Klika i blažeg uspona, eto nas na Vlašiću! Sa najvišeg vrha se vide brežuljci i prostrani pašnjaci, mali kanjoni, vijugava Kamenica, šumarci… Jednom rečju, sva lepota Tometinog polja.
Od vrha se možete vratiti istom stazom nazad. Međutim, od Vlašića se, markiranom stazom, može otići i u drugom pravcu, skroz do reke Kamenice. Odatle, ova staza se nastavlja u nekom drugom pravcu, nisam siguran gde. Možda prema Kraljevom stolu (1104 m), najvišem vrhu Divčibara. Ipak, mi smo, od korita reke, krenuli u suprotnom pravcu od markacije, prešli reku i, nakon sat i po hoda, došli do početne tačke ove ture. Ne radite ovo ako niste iskusni. Iako je teren pregledan, planinar-početnik može se zbuniti.
U jednom trenutku, našli smo se tačno prekoputa Vlašića. Retko lep prizor.
Ukupno smo prešli 14-15 km, za oko 6 sati hoda. Lepota Tometinog polja mi je ispunila dušu i vratila, pomalo zaboravljeni, osećaj slobode. Zaista, na ovom mestu se za svakog može naći ponešto: reka, šuma, brda i doline, pašnjaci i livade… Sve u zlatnozelenoj boji! I pokoji orao, koji vas podseća da ste zaista slobodni samo onda kada se vratite svojim davno izgubljenim čulima, tj. prirodi.
Novembar 2018. god.