MIROČ (Veliki Štrbac 768 m)

Miroč-planina, toliko puta opevana, u narodnim pesmama o Kraljeviću Marku, nalazi se u Nacionalnom parku Đerdap. Njen najviši vrh je Veliki Štrbac (768 m), a drugi, po visini, vrh, zove se Mali Štrbac (626 m).

Da biste stigli do Miroča, autoputem se vozite do Požarevca, gde se isključujete prema Velikom Gradištu. Slede Golubac, Lepenski Vir, Donji Milanovac i selo Golubinje. Malo posle Golubinja, sa desne strane magistrale, ugledaćete prostrani parking, sa česmom. Odatle počinju pešačke ture, ka vrhovima Miroča. Od Beograda do česme, ima oko 200 km, tj, oko 3 sata vožnje.

Od česme, produžite pešice, desnom stranom magistrale i, nakon 500 metara, ugledaćete početak markirane staze. Tu se nalaze rampa i tabla, u obliku krsta.

Staza je jasno markirana, mada, na bitnim raskršćima, može doći do zabune, jer markacije ne pokazuju u kom pravcu je koji vrh. Ovaj besmisao za nekog ima smisla, a o tome ću nešto reći na samom kraju.

Odmah na početku staze, nalaze se dva putokaza. Idete prema oblasti „Ploče“. Na početku staze nalazi se i jedan mali vodopad. Nakon sat vremena hoda, dolazite do prve rakrsnice. Skrenite levo, u pravcu table na kojoj piše „Kazan“.

Tu se, na 355 m.n.v, nalazi prvi vidikovac, od ukupno tri. Sa ovog mesta je odličan pogled na Mali i Veliki kazan, kao i na najviši vrh Miroča, Veliki Štrbac (768 m). Sa sva tri vidikovca pruža se fenomenalan pogled, na Dunav i njegov najdublji i najuži deo, Veliki i Mali Kazan. Na ovom delu, Dunav je ujedno najdublji (90 m) i najuži (150 m), u čitavom svom toku, od Švarcvalda do Crnog mora. Najširi deo Dunava (6000 m) nalazi se kod Golupca. Inače, Đerdap je najveća klisura u Evropi, sa dužinom od oko 100 km. Đerdap je još poznat i pod imenom „Gvozdena vrata“.

Deset km uzvodno od grada Tekije, nalazi se Trajanova tabla (tabula Traiana). Ova tabla je latinski natpis, uklesan na steni iznad Đerdapske klisure. Posvećena je rimskom caru Trajanu. Nastala je između 100. i 103. godine nove ere. Zbog izgradnje hidroelektrane „Đerdap“, Trajanova tabla trebalo je da bude potopljena. Ipak, odlučeno je da se ona sačuva. U periodu od 1967-1969 godine, tabla je isečena i postavljena 21 metar više, tako da bude vidljiva sa reke. Ovu operaciju savršeno su izveli radnici firme „Venčac“, iz Aranđelovca. Svaka im čast!

Nakon ovog malog časa geografije i istorije, slede slike sa prva tri vidikovca:

Od vidikovaca, prateći markaciju, za sat vremena hoda, doći ćete do ove raskrsnice:

Markacije vas vode i levo i desno. Idite levim putem. Tu se nalazi kuća, koja pripada NP „Đerdap“. Desna staza vas vodi do mesta sa kojeg ste krenuli na uspon, tj, do rampe na početku staze. U povratku sa Velikog Štrpca, desnom stazom sići ćete do magistrale.

Dakle, idete levo i odmah izlazite na proplanak. Za dva minuta ste na mestu „Ploče“, gde se nalazi par objekata koji pripadaju NP „Đerdap“.

Odavde se račvaju dva puta, desno za Veliki Štrbac, a levo za Mali Štrbac. Markirana staza, za Mali Štrbac, prolazi pored ove narandžaste česme:

Za Veliki Štrbac, idete desno, tj, pravo, markiranom stazom, pored ovih kuća:

Jako je čudno, što na ovom, ključnom mestu, NEMA jasnih putokaza prema Malom i Velikom Štrpcu. Srećom, tu je bio čuvar, koji nas je uputio na pravu stazu. Uskoro nailazimo na raskrsnicu puteva za Mali i Veliki Štrbac. Na ovom mestu, skretanja su jasno obeležena. Od ove raskrsnice, potrebno je preći 3,5 km do Malog Štrpca. Isto toliko je potrebno i do Velikog Štrpca. Bilo bi moguće obići oba vrha u jednom danu, ako se krene dovoljno rano.

Raskrsnica puteva za Veliki i Mali Štrbac

Od Ploča, nakon 75 minuta uspona kroz šumu, dolazimo do lepog vidikovca, blizu Velikog Štrpca:

Za 15 minuta smo na Velikom Štrpcu. Ah, kakav pogled! Ne vredi ništa opisivati, slike govore više od reči!

Sa Velikog Štrpca, do magistrale možete doći na dva načina. Prvi je istom stazom kojom ste došli, a drugi je preko vidikovca Mali prilaz. Preporučujem povratak istom stazom kojom ste došli, a evo i zašto. Staza od Velikog Štrpca, do Malog prilaza, je loše markirana; ima nekoliko raskrsnica, na kojima samo GPS pomaže. Dakle, pri povratku sa Velikog Štrpca, naići ćete na sledeću markaciju:

Idite levo, prema Pločama. Desno se ide u neizvesnost, ka Malom prilazu. Kada se spustite do Ploča, nemojte ići do prvih vidikovaca (jer ste ih već videli dok ste se uspinjali), već nastavite makadamskim putem, nalevo i nadole. Na fotografiji, to je desni put:

Od ovog mesta, za manje od sata stižete do početne tačke. Kada se sve sabere i oduzme, oko 3,5 sata hoda je potrebno za uspon i oko 2-2,5 za spust. Tura je sasvim solidna, nije pretarno naporna, iako ima da se pešači 15 km, uz savladavanje visinske razlike od oko 700 m. Pogled sa Velikog Štrpca na Dunav, jedinstven je u Evropi. Srećan sam što je baš Srbiji pripala ova nesvakidašnja lepota 🙂

I baš kada pomislite da vam ništa ne može pokvariti jedinstven doživljaj sa vrha Miroča, neko vas demantuje. Pogledajte pažljivo ovu fotografiju:

Na njoj lepo piše da je pristup zabranjen. S obzirom da se tu nalazi rampa, logično je da se zabrana pristupa odnosi na motorna vozila. Mislim da niko normalan ne bi vozilom krenuo pešačkom stazom do vrha Miroča! U gornjem desnom uglu, naslikane su dve prilike u pokretu i preko njih je znak, koji ukazuje na neku zabranu. Čega? Naravno, niko od nas nije obratio pažnju na ovu tablu, a i što bi? Međutim, na početku našeg uspona, naišli smo na grupu ljudi, predvođenim nekim rendžerom-čuvarom. Silazili su odnekud, verovatno sa prva tri vidikovca. Čuvar nam je ljubazno skrenuo pažnju da se, po Nacionalnom parku, ne možemo kretati bez vodiča-rendžera-čuvara i začudio se kako smo, sami, prešli čak 500 metara, od rampe na ulazu? Naravno, nije bilo problema, svako je nastavio svojim putem, mi gore, oni dole. Nakon što smo uspešno obavili našu planinarsku turu, maltene kod same rampe, pojavio se još jedan čuvar-rendžer, sa grupom turista. I on se začudio kako sami lutamo, po negostoljubivom Miroču, bez stručne pratnje? Čak je rekao da može da nam napiše kaznu zbog toga! Naravno, i čuvar i mi smo se kulturno sporazumeli i svako je otišao na svoju stranu. Međutim, ovaj događaj prilično nam je pokvario raspoloženje. Čuvar je pokušavao da nam objasni da je Đerdap Nacionalni park, rezervat prirode prve kategorije, strogi rezervat prirode, specijalni rezervat prirode i sl. To što se sve, što je naveo, prilično razlikuje jedno od drugog, nema veze! Po njegovim rečima, zakon kaže da se u Nacionalnim parkovima, rezervatima itd, ne možete kretati sami! Dakle, ako krenete sa momkom/devojkom u romantičnu šetnju, do vrha Miroča, moraćete da istrpite prisustvo nekog od lokalnih čuvara prirode! Jer, zaboga, Miroč je surova planina, 768 m.n.v. nije šala! Naravno, ne radi se ovde o tome da li je planina surova ili ne, nego je neko osmislio kako da izvuče novac od naivnih turista. Neki lokalni gorostas uma i misli je smislio način kako da se zaradi na ovim prirodnim lepotama i onda je svoju ideju implementirao tamo gde treba. Naravno da treba platiti ulazak u Nacionalni park, ali niko nema prava da vam ograničava slobodu kretanja, pogotovo u planini! Na Durmitoru se plaća 1 evro i niko, od čuvara, vam ne dahće za vratom, dok vas, na Olimpu, samo upišu u svesku i ostave na miru. Rendžeri vas ne vode na Mon Blan i Elbrus, ali za Miroč je vodič neophodan! Nijedan rendžer-čuvar nema ovlašćenja da vas legitimiše (to sme samo policija) i piše kaznu, ili šta već, i nema prava da vas voda kao dečicu, po planini! To je APP sistem; Ako Prođe Prođe. Sumnjam da bilo koji od tih vodiča, može da prati moj ritam kretanja kroz planinu; zar treba da dozvolim da me neko usporava? Zato ni nema putokaza na bitnim raskrsnicama, pa ni kod Ploča, da biste bili prinuđeni da „iznajmite“ nekog od tih rendžera. Na moje pitanje, kako sam ja mogao da znam, da rendžer mora da me vodi za ručicu, do vrha Miroča, rečeno mi je da prethodno moram da se javim u njihovu kancelariju, u Donjem Milanovcu, i da na znaku, kod rampe, jasno piše da je pristup zabranjen!? Ko je ovde lud? Siguran sam da, ni najinteligentnijem planinaru, nije jasno na šta se zabrana na znaku, zapravo, odnosi. Drugo, uporno sam pokušavao da, na sajtu NP Đerdap, nađem nešto više o ovoj zabrani kretanja i pristupa, ali bez uspeha. Ni u jednom Nacionalnom parku, u Srbiji i Evropi, ovo nisam doživeo, samo ovde, na pitomom Miroču! Ako zakon važi za Miroč, zašto ne važi i za ostale Nacionalne parkove? Zato bih najljubaznije zamolio gospodu, koja su smislila ovu ujdurmu, da se dozovu pameti i da se ne brukaju. Pustite nas da uživamo u ovoj Božijoj lepoti, jer mi, planinari, zaista znamo da cenimo darove prirode i nikada nećemo uraditi nešto što bi narušilo njihov sklad i harmoniju.

Nakon ove opravdane kritike, vraćam se lepotama Đerdapske klisure. Pošto osvojite Miroč, obavezno obiđite Lepenski Vir, najstarije arheološko nalazište u Evropi (7000 god. p.n.e) i Golubačku tvrđavu. Do Lepenskog Vira se može doći zanimljivim kanjonom Boljetinske reke. Potrebno je samo pratiti putokaze, od skretanja za Boljetinsku reku.

Do kanjona se može doći i od parkinga, ispred Lepenskog Vira. Od parkinga, kolima krenite jedinim asfaltnim putem. Nakon 2 km, doći ćete do reke. Tu ostavite auto, pređite mostić i prošetajte se kroz, 1 km dugačak, živopisni kanjon Boljetinske reke. Naravno, prethodno obiđite Lepenski Vir.