PROKLETIJE (Karanfili – Severni vrh 2460 m)

Niko ne zna šta su muke teške, dok ne prođe Prokletije peške… Kao i sve ostale i ova srpska izreka pogađa pravo u centar! Mudar je naš narod, barem je nekada bio. I jeste mučno hodati po prokletijskom kršu. Ali, to je sladak početak bola. Nagrada je nešto neopisivo i neverovatno, nešto što retko gde može da se doživi.

Epicentar svih zbivanja na Prokletijama je dolina Grbaje. Od nje kreću sve markirane staze na Prokletijama, od najtežih do najlakših. Beograd-Preljina-Raška-Novi Pazar-Rožaje-Berane-Andrijevica-Plav-Gusinje je maršruta duga oko 450 km. Od Gusinja se prate putokazi ka 7 km udaljenoj dolini Grbaje. U Grbaji se nalazi planinarski dom “Branko Kotlajić“ koji pripada PD “Radnički“ iz Beograda. Dom je na 1160 m.n.v. Nažalost, u domu nema struje i vode, ali postoji izvor negde iza doma. Većina staza ka prokletijskim vrhovima polazi od ovog doma. Pola kilometra od doma nalazi se i jedan eko-katun, gde se takođe može prespavati. Tu već ima struje, a i vode.

Planinarski dom „Branko Kotlajić“

Odmah ispred doma ugledaćete preteće zubce kako paraju nebo. To su čuvene Prokletije. U oči upada Očnjak, jedan od težih vrhova za penjanje. Mi smo se odlučili za Karanfile, tj., Severni vrh (2460 m).

Očnjak

Karanfili

Staza je markirana sve do vrha, usput se prate putokazi žute boje. Na jednom od njih nedostaju slova, ali shvatićete da vas upućuju u pravcu Karanfila.

Ako je verovati putokazu, do Severnog vrha ima 5 i po sati hoda. Mi ga popesmo za 4 sata. Usput se otvara pogled na Popadiju, Volušnicu i Talijanku, manje zahtevne vrhove.

Popadija, Volušnica i Talijanka

Stići do vrha je prava muka, staza ide sve vreme nagore pod velikim uglom, nema nijednog, ama baš nijednog dela gde se hoda po ravnom! Dolazi se do jednog snežnika koji treba zaobići. To se može uraditi sa obe strane, preporučujem levu jer je tu markacija i staza je utabana. Na kraju snežnika je jedna stena koju treba popeti. Nije to ništa strašno, nema razloga za paniku. Dolazi se do jednog procepa, tj., do vrata, vrata koja vode u drugi svet. Kada se prođu ta vrata, zastaje dah! Kao dete u prodavnici punoj igračaka i čokolade, kada iz jedne prostorije uđe u još lepšu, tako sam se i ja osećao kada sam prošao ovaj procep! Neverovatna lepota prikovala me je za stenu, nisam mogao da se nagledam ovih divnih prizora! Savršeni, oštri zubci koji cepaju nebo, u isto vreme su i prelepi i surovi. Većina ih je na albanskoj strani, ali to ne umanjuje njihovu lepotu. Odmah sam uočio Maja Jezerce (2694 m), najviši vrh albanskih Prokletija. Divota!

Maja Jezerce u daljini

E, sad kreće rokenrol po stenama, uz konstatno negodovanje i kritikovanje crnogorskih planinara koje niko nikada nije video, a nije mi poznato ni da postoje. Naime, na par mesta je zaista potrebno postaviti neko osiguranje, barem klinove. Ne dao Bog da vas uhvati kiša ili grad na putu ka Severnom vrhu, ako se to desi, samo vam Bog može pomoći! Ima jedno 3-4 deonice gde je potreban oprez i alpinističko umeće. Nije toliko strmo, ali ipak se penje stena koja se na nekim mestima odranja. Zaista mi nije jasno zašto tu nema osiguranja? Valjda se Crnogorci rukovode onom: “Pa šta, ljudi tu prolaze, što bi se onda mučili da stavljamo nešto?“. Neverovatno! Ako počne kiša, nema silaska! Zato se na ovaj pohod kreće rano izjutra, dok je vreme još stabilno. Naime, Prokletije stalno navlače neke oblake iz kojih uglavnom u poslepodnevnim časovima nešto pada, u najboljem slučaju kiša. A i markacije su dosta izbledele, valjalo bi ih obnoviti, ali-treba raditi! Dobro, da ne kritikujem više, treba nešto ostaviti i za kraj.

Sa Severnog vrha je divan pogled na koju god stranu da se okrenete. Vidi se i karaula u dolini odakle kreće uspon na Maja Jezerce. Ne treba vam mnogo da se zaljubite u ove planine.

Na vrhu Karanfila

Maja Jezerce

Dakle, fizički naporna tura, ali vredi. Boleće vas kolena, ali doživećete ljubav na prvi pogled. Onaj ko jednom vidi Prokletije, ostaje zaljubljen u njih i ponovo se vraća. U povratku možete obići Plavsko jezero i uživati u pogledu na planinu Visitor (2211 m).

Visitor

Plavsko jezero

Za kraj, kao što sam i obećao, još malo kritika na račun Crnogoraca. Šta ću, jednostavno moram. Volim ih, ipak su moji. Dakle, Bog je Crnoj Gori dao nešto nestvarno, neopisivu lepotu planina, kakvu nema baš svaka zemlja. Samo malo elana, jedno zrnce napora, je dovoljno da se ova lepota učini pristupačnom za sve. Apelujem na crnogorske planinare, ako ih uopšte ima, da se samo malo potrude da obezbede ove nezgodne deonice na Prokletijama, dok neko nije ozbiljno nastradao. Toliko. Pametnom dosta!

Avgust 2013. god.