SVETA GORA – Vaskrs

Vaskrs na Svetoj Gori je poseban doživljaj. Dolazi proleće i cela Sveta Gora prekrivena je raznim bojama. Priroda se budi, biljke cvetaju, a i ljudi doživljavaju duhovni procvat. Velika se blagodat izliva u vreme Vaskrsa.

Mi smo se odlučili da Vaskrs, 2011. godine, dočekamo u Lavri Svetog Atanasija, kako se još naziva najstariji manastir na Svetoj Gori, Velika Lavra. Osnovao ga je, 963. godine, Sveti Atanasije Atonski, začetnik svetogorskog opštežiteljnog monaštva. Manastir je prvi po hijerarhiji, na Svetoj Gori.

U prethodnom putopisu o Svetoj Gori, detaljno sam opisao postupak dobijanja vize, dolaska i ulaska na Atos, tako da se ovde neću ponavljati.

U subotu, pred Vaskrs, u 8:00 časova, ukrcavamo se na gliser Micra Agia Anna i dolazimo do luke Dafni. Od Dafnija, prevozom odlazimo do Kareje. Sve je u znaku predstojećeg praznika. Obilazimo isposnicu Svetog Save, Protat, skit Svetog Andreja i manastir Kutlumuš. Treba napomenuti da prevoz kombijem nije baš jeftin. Od Kareje do Velike Lavre je 90 eura. Ako je kombi pun, to je podnošljivo, ako nije, šta da se radi.

Odlučili smo da kombijem idemo malo dalje od Velike Lavre, do rumunskog skita Prodrom, tj, skita Svetog Jovana Preteče. Naime, Rumuni nemaju svoj manastir na Svetoj Gori i zato se okupljaju u ovom skitu. Pored skita, nizbrdo vodi staza do špilje, u kojoj se podvizavao Sveti Atanasije. Nažalost, kasno smo saznali za nju, tako da nam ostaje za sledeći put.

Laganim hodom, po ravnom drumu, za 45 minuta stižemo do Velike Lavre. Čini mi se da je Lavra najveći manastir na Svetoj Gori, veći i od Vatopeda. Ulazimo u crkvu i poklanjamo se moštima Svetog Atanasija. Nismo ni svesni da se nalazimo u zdanju starom preko hiljadu godina!

Imamo dovoljno vremena da odšetamo do pristaništa Velike Lavre, koje se zove Mandraki. Usput je naišao monah, koji nas je povezao džipom i vratio nazad.

Sledeće jutro, kombi nas vozi do manastira Karakal. Usput stajemo kod izvora Svetog Atanasija. Na ovome mestu se Svetom Atanasiju javila Bogorodica. Da bi ga uverila da je to zaista ona, pošto je Atanasije bio nepoverljiv, rekla mu je da udari štapom u stenu. Atanasije je uradio kako mu je Presveta rekla i voda je potekla!

Stižemo u Karakal. Monasi se odmaraju, jer su celu noć služili Vaskršnju liturgiju, tako da u crkvu nismo ušli. Inače, Karakal je obnovio naš Sv. Sava i monahe otkupio iz ropstva. Tako nešto se ne zaboravlja. Zato Karakal, svakog 27. januara, slavi Sv. Savu Srpskog.

Nastavljamo pešice, ka sat vremena udaljenom Filoteju. Krajnji cilj nam je manastir Iviron, jer nas tu očekuju na konaku. Staza ka Filoteju je laka za pešačenje. Delom ide glavnim drumom, a malo i kroz šumu.

Najzad stižemo u Filotej. Monasi su u svojim kelijama, odmaraju se. I Filotej je, slično kao i Karakal, opstao zahvaljujući našem Sv. Savi.

Dočekuje nas gostoprimničar, monah Jelisios (Jelisej). Jelisios je Nemac, koji je primio pravoslavlje i zamonašio se u Filoteju. Postrigao ga je starac Jefrem Filotejski i Arizonski, jedan od poslednjih velikih duhovnika pravoslavlja. Jelisios sa puno ljubavi priča o svom starcu, koji je, od 1973. godine, pa do sredine devedesetih, bio iguman manastira Filoteja. Veliki starac je, zatim, otišao u Ameriku, gde je, za desetak godina, osnovao 17 manastira! Postoji priča, da mu se sam đavo javio u snu, sa pitanjem: “Zašto si došao ovde, u moje carstvo, da se moliš?“

Jelisios se baš potrudio oko nas. Pokazuje nam fotografije starca Jefrema, manastira i ostalih monaha i priča o samom Filoteju. Ispričao nam je priču o Svetom Kristoferu, čiji je lik, sa glavom psa, naslikan u crkvi. Sveti Kristofer je bio lopov i ubica, uz to još i tako ružan, da je njegova glava podsećala na pseću njušku. Kasnije je spoznao hrišćanstvo i duboko se pokajao, što ga je svrstalo u red svetitelja. Zato ga ponekad i slikaju sa licem psa, umesto čoveka. Slika Sv. Kristofera, sa čovečijom glavom, govori nam kolika je, zapravo, lepota ljudske duše i da ne treba da obraćamo pažnju na spoljašnji izgled. Ikona Sv. Kristofera, sa psećom glavom, nalazi se i u našem manastiru Sukovo, nedaleko od Pirota.

Nastavljamo peške, prema Ivironu. Usput nam se otvara pogled na masiv Atosa.

Do Ivirona stižemo za sat i po.

Poklanjamo se čudotvornoj ikoni Portaitisi i, brzim korakom, krećemo ka manastiru Stavronikita. Imamo dovoljno vremena da i njega obiđemo, pre večernje službe u Ivironu.

Stavronikita jeste najmanji, ali je zato jedan od najlepših manastira na Svetoj Gori.

Sutradan je prvi dan posle Vaskrsa. Krećemo pešice, od Ivirona, ka Kareji. Plan je da nađemo prevoz do Vatopeda. Od Ivirona do Kareje, potrebno je oko sat i po hoda. Usput obilazimo Panagudu, keliju u kojoj je živeo jedan od najpoznatijih savremenih pravoslavnih staraca, Pajsije Svetogorac.

Vekovni je običaj da, prvog dana posle Vaskrsa, od Protata ide litija, sa ikonom Dostojno Jest, do manastira Kutlumuš. Veliki broj hodočasnika došao je da prisustvuje ovom nesvakidašnjem događaju.

Tačno u 13:00 časova, krećemo kombijem za Vatoped. Inače, polazak kombija, iz Kareje, za sve manastire na istočnoj obali, uvek je u 13:00 časova.

Nailazimo na grupu Srba, koji su došli na hodočašće u Hilandar i Vatoped. Priključujemo se grupi i slušamo zanimljivu priču monaha, koji je, ovom prilikom, bio naš turistički vodič. U crkvi nam iznose najveću svetinju, Bogorodičin pojas. Monah-vodič nam priča o postanku manastira i čudotvornim ikonama i događajima vezanim za njih. Ispričao nam je priču o poseti Bogorodice, koja se desila 2009. godine. Dok su monasi spremali trpezariju za ručak, odjednom se pojavila Bogorodica i prošla između stolova, kao da proverava da li je sve na svom mestu! Dosta monaha je videlo ovo čudo, tako da ne može biti reči o nečijoj fantaziji. Obišli smo i grob starca Josifa Vatopedskog, koji se upokojio 2009. godine. Sama njegova smrt bila je čudo! Starac je mirno ispustio dušu, nakon čega su ga monasi ušili u mantiju. Umro je sa poluotvorenim ustima, tako da su monasi morali da mu, ispod brade, podvežu maramu, ne bi li ih zatvorili. Kada su došli da uzmu poslednji blagoslov od starca, rašili su mantiju i videli starca sa zatvorenim ustima i blaženim osmehom na licu! Ova slika je obišla svet, putem interneta, a ovo čudo je nagovestilo da će Vatoped, u budućnosti, dobiti još jednog svetitelja.

Imali smo vremena da obiđemo i, oko sat vremena udaljeni, skit Svetog Dimitrija. Skit je napušten i nije ga baš lako naći, ali Bog nas je usmerio na pravi put. Skit je zaista prelep; nadamo se da će se uskoro obnoviti.

Sutradan smo prisustvovali litiji, koja ide oko manastira Vatoped.

U popodnevnim časovima, kombi nas vozi do našeg poslednjeg konačišta, Hilandara.

Imamo dovoljno vremena da obiđemo, 45 minuta udaljeni, Esfigmen. Blizu Esfigmena, nalazi se pećina, u kojoj se podvizivao Sveti Antonije Pečerski, otac ruskog monaštva. On je, 1051. godine, osnovao čuvenu Kijevsko-Pečersku lavru.

U povratku, odlazimo do skita Svetog Vasilija na moru (Hrusija). Nažalost, crkva je zaključana. Ostaje nam samo da uživamo u prelepom pogledu, sa obale. Posmatrajući odavde, zaključujemo da se naš Hilandar nalazi na najlepšem delu Atosa.

U povratku se penjemo na pirg kralja Milutina.

Potpuno je drugačiji doživljaj Hilandara, kada noćite u njemu. Nekako se stopite sa atmosferom; osetite da ste deo porodice. Svi su vam bliski; osećate se kao kod kuće. Naravno, liturgija je na srpskom i gosti su Srbi, pa sve to unosi radost u vaše srce.

Došao je i poslednji dan, dan odlaska sa Svete Gore. Po običaju, hvatamo trajekt u suprotnom smeru, da bismo obišli i ruski manastir Sv. Pantelejmon.

Sveta Gora je jedino mesto koje sam obišao dva puta, u periodu od šest meseci. Velika blagodat, koja se tamo oseća, prosto vas vuče nazad. Siguran sam da ćemo se uskoro vratiti na ovo sveto mesto.

U povratku stajemo da obiđemo Kakovo, metoh manastira Hilandara. Kakovo se nalazi izvan Jerisosa, odmah pored puta. Najbolje je pitati na pumpi za tačnu lokaciju, jer tabla sa natpisom nije baš uočljiva.