SVETA GORA – Karulja

Ovaj putopis o Svetoj Gori predstavlja kombinaciju moje prethodne dve posete ovom čudesnom mestu, s tim što želim posebno da se fokusiram na svetogorsku pustinju – Karulju. Pokušaću da verno predstavim život pustinjaka u ovom surovom delu Atosa i podelim svoja iskustva i priče monaha koje dosad niste čuli.

U 08:00 hvatamo gliser Micro Agia Anna do karuljskog pristaništa. Plovimo pokraj Svetog Pavla i ubrzo nam se ukazuju karuljske isposnice. Sa uzbuđenjem i nervozom iščekujemo trenutak pristanka na karuljski dok. Pitamo se da li smo zaista kadri i dovoljno hrabri da se spustimo u, tzv., unutrašnju Karulju.

Penjemo se stepenicama ka karuljskom skitu. Nakon 10 minuta dolazimo do skita Karulja. Skit se nalazi na mestu nekadašnje kelije Stefana Karuljskog, srpskog starca poznatog još i kao Papa-kralj. Ovaj podvižnik boravio je preko 40 godina na ovom mestu, da bi se potom preselio u manastir Slanci kod Beograda, gde se i upokojio 2001. godine. Na mestu njegove izgorele kelije sada je lep skit sa crkvom posvećenom Svetom Savi. Nastojnik skita je otac Atanasije, Rus. Pre starca Stefana, u ovoj keliji se podvizavao starac Sofronije Saharov, duhovno čedo starca Siluana i autor knjige o ovom ruskom svetitelju. Dosta ruskih monaha se podvizava u ovom delu Atosa, može se reći da oni čine većinu u ovoj neobičnoj naseobini. Rusi su nas dočekali kao najrođenije i sa neskrivenom radošću. U odnosu na druge pravoslavce, nas Srbe naročito poštuju i cene, zbog toga što smo jedini koji se koliko-toliko opiremo zlu sa zapada i EU. Ono što nas je zadivilo kod ovih monaha je njihova jaka vera i postojanost u njoj, što se odražava i u njihovom stavu i samoj pojavi. Visoki i jaki, pravog držanja, prodornih, svetlih očiju i dubokog glasa, ovi podvižnici zaista liče na pravoslavnu vojsku. Raspitujemo se za naše monahe na Karulji, Simeona i Serafima. Nakon što smo na eks ispili rusku rakiju-travaricu, otac Atanasije izlazi na balkon na kome se nalazi ono po čemu je ovo mesto dobilo naziv, čekrk–karulja. „Pater Serafiiim!“, zagrmeo je Atanasije sa balkona. Odgovora, međutim nije bilo, pretpostavka je da je Serafim u Hilandaru, ipak je nedelja pred Vaskrs. Videli smo gde je otprilike Serafimova kelija i odlučujemo se da krenemo ka njoj. Otac Atanasije nam objašnjava kako da se spustimo u unutrašnju Karulju i savetuje nas da rančeve ostavimo u skitu. Dobijamo blagoslov i krećemo.

Prateći uputstva oca Atanasija, veoma lako nalazimo stazicu koja vodi u unutrašnjost Karulje. Čini mi se da od pristaništa pa do ovog mesta ima oko 15 minuta hoda. Na početku staze nalazi se lanac za pridržavanje, koji baš i nije neophodan, a posle i merdevine niz koje se silazi. Malo smo se zabrinuli kada smo na steni ugledali okačene alpinističke pojaseve. Komentarišemo da sigurno nisu tu bez razloga.

Sa merdevina se silazi na jednu strmu stenu. Na slikama spust niz nju izgleda zaista jezivo, međutim u stvarnosti nije tako. Lanci su prikovani za stenu i nema šanse da vam se nešto desi ukoliko se spuštate držeći se za njih. Naravno, potreban je oprez pri spuštanju, stena ipak nije za potcenjivanje. Već kad se jednom spustite, svaki sledeći spust je dosta lakši, jer već znate put i šta vas čeka dole. Ponavljam, spust nije tako strašan kao što izgleda na slikama.

Sa stene se silazi na usku stazicu sa čije leve strane se nalazi Crvena pećina, kako smo je nazvali. U njoj se podvizavao otac Danilo, Srbin-zilot, koji se danas nalazi negde u Srbiji.

Pratimo stazu koja ide uz stenu i koja ipak nije toliko uska kao što se čini na fotografijama. Ali, ipak nije za teški ranac na leđima.

Nakon pet minuta hoda dolazimo do prvih isposnica. U nekoj od njih borave i naš monah, Serafim.

Nailazimo na keliju Sv. Đorđa. U njoj se čuva glava oca Nikona, ađutanta Romanovih. Nažalost, nismo ušli u nju, izgledalo nam je da unutra nema nikoga ko bi nam otvorio. Godinu dana kasnije sam se vratio na ovo mesto i ipak uspeo da vidim unutrašnjost kelije Sv. Đorđa. Sada ću da opišem taj neobičan doživljaj. Običaj na Karulji je da, kada kucate na nečija vrata, obavezno izgovorite molitvu: „Molitvama Svetih Otaca naših, Gospode Isuse Hriste, pomiluj nas“. Na Karulji su velika iskušenja i kada stanovnik kelije čuje ovu molitvu, otvoriće vam vrata. Naime, đavo zbog svoje gordosti ne može da izgovori ovo „pomiluj nas“, tako da, kada izgovorite molitvu, isposnik je siguran da mu demon ne kuca na vrata. Ja ovo nisam znao pa sam pokucao i rekao „Hristos Voskrese“, pošto je bio Uskrs. Otvorio mi je otac Jovan, Rus, krupan monah prodornih plavih očiju. Pustio me je unutra i pažljivo osmotrio. „Jesi li hrišćanin, pravoslavac?“, upitao je. „Jesam, Srbin sam!“, odgovorih. „Pa gde ti brojanica, krstić?“, ponovo me upitao otac Jovan. „Ja sam planinar pa se bojim da pri penjanju negde ne zakačim brojanicu i pokidam, zato i ne nosim“, odgovorio sam pomalo zatečen. Jovan me posmatra sa smirenjem i poziva unutra u keliju. Kelija je zapravo manja pećina, neka okapina, u kojoj je jedan deo sklepan od dasaka, dok je u produžetku ozidana pećina. Tu se, pored mnogo drugih, nalaze i lobanje Nikona i Inokentija. Inokentije je u svetu bio bogataš Sibirjakov. Ostavio je sve, izgradio skit Sv. Andreja, zamonašio se i upokojio ovde na Karulji. Nedavno je proglašen za sveca. „Hajde da prvo otpevamo nešto“, reče Jovan i poče da peva „Hristos Voskrese iz mertvih…“, itd. Vaskrs je, u svim manastirima na liturgijama pevaju ovaj tropar, svi moji s kojima sam došao na Svetu Goru znaju da pevaju, samo ja ne znam. Tj., ne znam pravilno, zamuckujem i zaboravljam reči. „Kako ne znaš ovo? Jel ideš u crkvu?“, pita Jovan, već sam mu sumnjiv. „Idem kad stignem, nedeljom sam u planini pa sa planinarima obično obiđem neku crkvu, a ruski ne razumem najbolje“, pokušavam da se izvadim. „Treba da nosiš krst“, reče Jovan i daje mi jednu kutijicu u kojoj je krstić. „Stavi ovo“, reče. Ruke mi se tresu od penjanja po Karulji, mišići mi se grče iz istog razloga, ali ipak uspevam da otvorim kutijicu i izvadim krst. Stavljam ga oko vrata, međutim krstić pada na zemlju, na kraju konca nije zavezan čvor! Posmatram Jovana, vidim kako me gleda izuzetno smireno, ali shvatam da mu nije svejedno, kao da očekuje da se dogodi nešto neprijatno. Znojavim rukama pokušavam da napravim čvor na krajevima konca, ali mi ne ide, materijal je klizav i nikako ne uspevam da spojim krajeve. Jovan prilazi, uzima mi krstić, nešto odmerava na mojim grudima, pravi dva-tri poteza rukom i čvor je napravljen! „Prekrsti se, poljubi krst i stavi ga oko vrata“, reče Jovan i malo se izmače u stranu. Sve sam uradio kako mi je rekao. Jovan me promatrao još koji tren, a onda se dogodila potpuna transformacija! Od potpuno smirenog i opreznog monaha, postao je radostan i veseo kao malo dete! Razvukao je osmeh preko celog lica i zagrlio me očinski, sa puno ljubavi. U trenutku sam sve shvatio! Sve vreme me je ispitivao! Moje neznanje molitve, nenošenje krsta i brojanice, neznanje tropara i to što nikako da namestim krst, sve je ukazivalo da pred njim stoji demon! Međutim, demon ne bi ni mogao da celiva krst, jer bi ga spržio. Eto kakva sve iskušenja trpe ovi podvižnici na ovom najsvetijem mestu Svete Gore! Jovan je radostan, nastavljamo konverzaciju, on ruski ja srpski, ali se sve razumemo. „Koliko imaš godina, jesi oženjen?“, tačno zna šta da me pita. „37, nisam“, rekoh mu. „Što? Egoista?“, opet pogađa u centar. „Pa, ima i toga, ali znate, oče, većina žena u Srbiji ima drugi sistem vrednosti, bitne su im materijalne stvari“, odgovaram. „Ah, srpske žene“, simpatično odmahuje rukom otac Jovan. „Dobro, reci mi, šta ti hoćeš od Boga?“, direktan je Jovan. „Hoću posao, hoću da se smirim se nekom ženom“, odgovaram mu iskreno. „Dobro, idi u crkvu redovno, moli se, a i ja ću da se molim, pa ćemo videti šta će biti“, odgovara Jovan s osmehom. „I ne skidaj ovaj krst, to je tvoje oružje protiv đavola. Kada vojnik ide u rat on ima pušku, a ti imaš ovo moćno oružje protiv neprijatelja ljudskog roda“. Ponovo me zagrlio s puno ljubavi, potapšao po ramenu i ispratio sa željom da se ponovo vidimo. Tačno 3 meseca nakon susreta s ocem Jovanom dobio sam posao!

Sad se vraćam tamo gde sam stao. Prolazom između kelije i stene nastavljamo ka karuljskom uvu, jednom od simbola svetogorske pustinje. Prethodno smo pronašli, tzv., karuljski put do mora, jednu jamu kroz koju se možete spustiti do obale. Fascinantno! Ipak, ne preporučujem spust onima sa viškom kilograma, ove prečke mi ne deluju baš sigurno.

Karuljsko uvo je krajnja tačka obilaska unutrašnje Karulje. Oko ovog mesta nalazi se dosta kelija, nas je Božja promisao odvela do kelije mladog oca Rafaila, Estonca. Ona se nalazi preko puta uva, na jednom uzvišenju.

Kao i svi stanovnici ove pustinje i otac Rafail nas je dočekao srdačno i sa širokim osmehom. Pokazao nam je keliju iza koje se krije pećina čiji tuneli vode 2 km kroz brdo sve do skita Male Sv. Ane! Levi krak te pećine vodi do dve male kućice-isposnice na litici. Ispričao nam je da su nemački hodočasnici pre par godina ušli u tu pećinu i nikad nisu izašli! Na moje pitanje kako preživljava zimu, Rafail mi je rekao da to nije problem jer je temperatura od 12 do 15 stepeni, nezgodno je leti, zbog nesnosnih vrućina. Otac Rafail nam reče da 300 m iznad njega živi otac David, Srbin. To nas je baš obradovalo, konačno neko s kime možemo da prozborimo srpski. Rafail je izašao na jednu platformu i povikao, onako, po ruski: „Oće Davideee!“ Uskoro se na visokoj litici ukazala prilika jednog monaha, našeg oca Davida. Nekako smo se sporazumeli dovikivanjem da se nađemo na glavnoj stazi za sat vremena, procenili smo da nam toliko vremena treba da izađemo iz svetogorske pustinje. Mislim da ne treba posebno napominjati da smo prvo otišli u keliju-pećinu koju nam je Rafail pokazao. I zaista, unutra se nalazi hodnik koji vodi ko zna gde, levi krak je blokiran teškom kacom, tako da od silaska u isposnice nije bilo ništa. U tunelu smo naišli na bunar, krst iz Jerusalima i kosti sa žutom lobanjom nekog monaha-svetitelja. Ta kelija je napuštena, njen poslednji stanovnik bio je otac Andrej – Rus. Tu keliju ćete prepoznati po ovoj cisterni i platformi koja se nalazi na drvetu.

Moguće je, uz pomoć lanaca, popeti se na stenu iznad karuljskog uva, ali tu više nema kelija. Mislim da se odatle, preko stena, može doći skroz do kelije Danileja, ali to je već prilično naporna avantura.

Za petnaest minuta već smo na početnoj tački. Čudimo se kako nam je trebalo ovako malo vremena za povratak. Do karuljskog uva bilo nam je potrebno oko sat i po, ali u to treba uračunati preterani oprez pri spuštanju niz stenu i naš istraživački duh.

Vraćamo se na stepenice, uzimamo rančeve i krećemo na sastanak sa Davidom. Nema šanse da bi našli stazicu do njegove kelije-pećine da nas David nije sačekao na putu. Otac David je takođe zilot, jedva da je prevalio četrdesetu, ali je prostodušan i radostan kao malo dete! Neverovatno kako nam se obradovao, kao da smo rod rođeni! Odmah je izneo na trpezu svu hranu koju poseduje, jedva smo ga ubedili da nismo gladni. Prethodno nam je pokazao svoju „trpezariju“, dva panja sa daskom između što predstavlja sto i druga dva panja pored „stola“ koja predstavljaju stolice. David ima i letnju kuhinju, gomilu pepela prekrivenu rešetkom za roštilj! Kako je malo potrebno čoveku da bude srećan! Davidova kelija je zapravo pećina ispred koje je od dasaka sklepano nešto kao predsoblje. Zaista, šta čoveku više i treba na ovakvom blagodatnom mestu? Pričamo o raznim stvarima, kako je u svetu i šta se sve loše dešava, mene zanima kakva su iskušenja ovde na Karulji. David kaže da su mnogo veća nego u manastirima, jer u manastirima zbog jake molitve borave samo sitni demoni, a ovde među pustinjacima obitavaju demonski „knezovi“. Svaka kelija ima po jednog, kneza bluda, gordosti, gneva i slično. Mada, kaže, veća su iskušenja bila pre 50 godina nego sad. David priča da je otac Danilo jednom dok se molio video monaha-demona u crnoj odeždi i sa očima koje su svetlele jarko-crvenom bojom. Danilo ga je pojurio ali je ovaj iščezao u pećini. Za kraj se slikamo sa Davidom ali, na njegov zahtev, te fotografije neću objaviti.

Napuštamo ovo neobično mesto prepuni utisaka i blagodati. Zaključujemo da je Karulja najimpresivnije mesto na Svetoj Gori i jedva čekamo da joj se vratimo. Stepenicama idemo dalje i za dvadesetak minuta dolazimo do kelije Danileja, najboljih ikonopisaca na Svetoj Gori.

Od Danileja staza nalevo vodi do skita Sv. Ane i Male Sv. Ane, nadesno se ide za Katunakiju. Katunakija je zapravo krov Karulje i od Danileja je udaljena 15-ak minuta. Katunakija je zapravo skup svih kelija koje se nalaze u ovom delu Atosa. Pre nego što nastavim sa Katunakijom, želeo bih da opišem jedan događaj u skitu Male Sv. Ane. Od Danileja do Male Sv. Ane stiže se za otprilike sat vremena. Tu smo prespavali i ujutru odlučili da probamo da nađemo jednog od najpoštovanijih duhovnika Svete Gore, starca Papajanisa ili, po naški, Papajanjija. Nakon smrti prozorljivih staraca Pajsija i Porfirija, Grci su tražili nekog sličnog njima i našli su ga u Papajanisu. Bog je hteo da sa nama u skitu boravi jedan čovek za koga nisam bio siguran da li je iskušenik ili običan radnik i koji je obećao da će nas odvesti do starčeve kelije. Sa nama su krenula i dva mlađa Grka, tako da smo imali obezbeđene prevodioce. Stigli smo do kelije i uskoro se na kapiji pojavio živahan starčić sa osmehom na usnama. Bio je to starac Papajanjije. Kroz prozor kapije pitao nas je odakle smo, da li smo došli samo da ga vidimo ili da ga nešto pitamo? Na naš odgovor da smo Srbi, rekao je par reči na srpskom i postavio neka pitanja koja su nas uverila da je on zaista neobičan starac. Pošto nas je uveo u dvorište kelije, nastavio je sa pričom kako je ratovao u Makedoniji protiv Nemaca, kako se seća Tita i Jugoslavije i kako je već 70 godina monah! Sa svojih 86 godina mozak mu je kao britka sablja, što nije ništa čudno za nekoga čiji um neprestano prebiva u molitvi. Potom nam je dao neke savete šta bi trebalo dalje da radimo u životu i kako da se spasavamo. Tih par rečenica bilo nam je dovoljno da se uverimo u njegovu prozorljivost i veliku blagodat koju poseduje. Smireni i sa njegovim blagoslovom krenuli smo dalje.

Sad se ponovo vraćam na Katunakiju.

Od Katunakije, idući na jug, prvo se stiže do Kerasije, zatim do Kavsokalivije, sledi kelija Sv. Nila Mirotočivog, rumunski skit Prodrom i na kraju Velika Lavra, koja je već na istočnoj obali. Put od Karulje ili Katunakije do Kavsokalivije je dosta zahtevan, zbog konstantnog i veoma strmog uspona, zato toplo preporučujem plovidbu brodom. Ako se ipak odlučite za pešačenje, od Katunakije sledi uspon naviše kroz vododerinu, skroz do raskrsnice koja se zove Stavros (Krst). Postoje putokazi ka Kerasiji i Kavsokaliviji. Treba savladati visinsku razliku od minimum 700 m, što može da bude veoma naporno, naročito u avgustu. Usput se prolazi pokraj skita Sv. Vasilija.

Stavros je raskrsnica odakle se jednom stazom ide ka vrhu Atosa, druga staza vodi ka Maloj Sv. Ani, treća ka Velikoj Lavri. To je poslednje mesto pre uspona na Atos gde se možete opskrbiti vodom. Koliko se sećam, meni je od kelije Sv. Nila do Male Sv. Ane (putem iznad Kavsokalivije, preko Kerasije, Sv. Vasilija i Katunakije) trebalo minimum 4 sata.

Od Stavrosa se uglavnom spuštate nadole, prva stanica je skit Kerasija. Glavna crkva je posvećena Sv. Đorđu. Ovaj skit delo je ruskih neimara.

Sledeća stanica je Kavsokalivija. Kavsokalivija znači „spaljene kolibe“. Ime je dobila po Maksimu Kavsokalivitu, velikom duhovniku i učitelju Isusove umno-srdačne molitve, koji je imao običaj da često menja staništa, tako što bi, pre preseljenja, palio svaku kolibu u kojoj je boravio.

Sat vremena od skita Kavsokalivija nalazi se kelija u kojoj se podvizavao Sv. Nil Mirotočivi.

Deo puta koji se prelazi od kelije Sv. Nila do ulaska u šumu na putu za skit Prodrom, jedan je od najlepših na Svetoj Gori. Put vodi preko sipara sa koga se pružaju nezaboravni vidici.

Od Sv. Nila do Prodroma ili skita Jovana Preteče, kako ga još zovu, ima oko dva i po sata hoda.

Skit Jovana Preteče nastanjen je Rumunima. Čudno je to što Rumuni nemaju svoj manastir na Svetoj Gori, s obzirom da su njihovi vladari vekovima pomagali izgradnju i obnovu mnogih atonskih manastira. U Prodromu se nalazi čudotvorna ikona Majke Božije – Prodromisa, jedna od dve nerukotvorene ikone na Svetoj Gori. Druga nerukotvorena ikona je sa likom Sv. Đorđa i nalazi se u Zografu. Prodrom se nalazi veoma blizu najjužnije tačke Atosa, kod rta Akratos. Iza Prodroma, na krajnjem jugu, nalazi se mala tvrđavica prelepog izgleda. To je kelija Svetog Mine. Oko nje se nalazi mnoštvo manjih kelija, jedna od njih je i kelija Pokrova Presvete Bogorodice. Nismo propustili priliku da se spustimo do špilje Sv. Atanasija Atonskog, osnivača Velike Lavre i svetogorskog monaštva.

Noćimo u sat vremena udaljenoj Lavri i ujutru kombijem odlazimo do skretanja za Laku skit. Krajnji cilj nam je manastir Filotej. Želja nam je da usput obiđemo Laku skit i keliju Provatu, naseobine koje su dosta uvučene u unutrašnjost Atosa i do kojih dolaze samo uporni i oni koji imaju poseban razlog. Na početku staze prolazi se pored Amalfi kule, koja predstavlja ostatke benediktanskog manastira na Svetoj Gori. Manastir su, 980. godine, osnovali monasi koji su došli iz italijanskog grada Amalfija. Manastir je uništen u 13-om veku, verovatno od strane Krstaša.

Od kule se ide makadamskom stazom pa se onda spušta naniže u potok, za nekih sat i po do dva, dolazi se do skita. Usput se nalaze putokazi koji vas usmeravaju ka Lako skitu.

Skit je, kao i Prodrom, nastanjen Rumunima. Razmišljamo kako ćemo i da li ćemo uspeti da nađemo stazu ka Provati i manastiru Karakal, jer nam se čini da odavde polazi bezbroj puteva ko zna gde. Jedan rumunski monah, kome sam zaboravio ime, odmah je udario na šalu: “Imate nož, lampu, mapu? Pa šta i ako se izgubite, ovo je Atos, izgubljeni ste u Raju!“ Zaista lepo rečeno i potpuno tačno! Božja promisao učinila je da nas pozovu tri hodočasnika, otac, sin i unuk, da krenemo s njima ka keliji oca Stefana. Otac Stefan bi trebao da ih odveze do Kareje, biće mesta i za nas. Nažalost, Stefan je ranom zorom otišao put Kareje, tako da smo opet prepušteni mapi i Božjoj volji. Međutim, mladi jeromonah, otac Pajsije, objasnio nam je kako da izađemo na pravi put. Tačnije, samo da pratimo glavni, prašnjavi, makadamski put i putokaze za Provatu. Tako je i bilo. Izlazimo na taj dosadni, prašnjavi put i krećemo. Dolazimo do uredno obeleženih raskršća gde su putokazi za Filotej, Provatu, Sv. Pavle i druge manastire. Mislim da nam je trebalo preko 2 sata do Provate. Provata je mala ali jako lepa i sa ukusom sređena kelija koju naseljavaju moldavski monasi. Jako su se obradovali kad su nas videli, pretpostavljam da je to zato što kod njih malo ko dolazi, baš i nisu na glavnom putu. Kad su čuli odakle pešačimo, odmah su nam postavili trpezu. Siguran sam da tako ukusan posni kolač nikad nisam jeo.

Krećemo dalje ka Karakalu i Filoteju. Izlazimo ponovo na glavni drum i patimo putokaze. Na jednom račvanju nema obeležja, ali osećaj i mapa nam govore da idemo desno, malo uzbrdo. Da znate ako se odlučite za ovu avanturu, birajte desni put na tom raskršću. Otprilike sat i po i stižemo u Karakal. Još 45 minuta i dolazimo u Filotej, krajnji cilj toga dana.

Sutra krećemo peške ka Ivironu. Usput smo ustopirali vozilo sa dva rumunska monaha, ispostavilo se da je vozač monah Stefan iz Laku skita, isti onaj koga smo prethodnog dana tražili zbog prevoza! Pričamo o ekumenizmu i zlu u svetu, monasi se raspituju za mesta večnog počinka naših avve Justina i vladike Nikolaja. Ovi naši svetitelji zaista su cenjeni na Svetoj Gori, ovo nije prvi put da se monasi interesuju za njih.

Obilazimo Iviron, klanjamo se Portaitisi, pa pravac skit Sv. Andreja u Kareji. Tamo nas čeka naš stari znanac, otac Nikolaos. Nikolaos je sada gostoprimničar i veoma se obradovao što smo ponovo došli. “Samo da znate, svako veče se molim za vas trojicu“, rekao je. To me je baš dirnulo, da li je moguće da se jedan monah svakodnevno moli za mene bednog i nedostojnog? Malo smo popričali posle večere, Nikolaos je uz suze konstatovao da u Srbiji ima više mrtvih nego živih prijatelja. Otac Nikolaos je svojevremeno dosta vremena proveo u Aranđelovcu, otuda njegova ljubav i veliko poštovanje prema nama Srbima. Nikad neću zaboraviti njegove reči pri našem prvom susretu: “Ne, niste vi Srbi, vi ste Pravoslavni Srbi! Jeste li svesni šta to znači?“ Pričali smo malo i o našem susretu sa Papajanjijem, Nikolaos je rekao da zahvaljujući molitvama ovog i još par atonskih staraca, Sveta Gora još uvek opstaje. “Ali, neće biti dobro, ni Grcima ni Srbima, a ni nama ovde“, završio je Nikolaos.

U raskošnoj svetoandrejskoj crkvi primetio sam veliku ikonu avve Justina Popovića, što nisam zapazio u prethodnoj poseti. Još jedan dokaz koliko na Svetoj Gori poštuju i vole Srbe.

Sutradan odlazimo do Paterice. Paterica je hilandarska kelije gde se do skora čuvao igumanski štap Svetog Save Osvećenog, koji je Sveti Sava Srpski doneo iz Jerusalima. Sv. Sava je 1229. godine posetio Svetu Zemlju. Po predanju, Sv. Sava Osvećeni, pre nego što se upokojio (532. godine), ostavio je svojoj bratiji amanet da mu pored groba pričvrste njegov igumanski štap – „patericu“. I prorekao je da će jednog dana doći sa zapada mladi monah plemenitog roda. Dok se on bude klanjao grobu Sv. Save Osvećenog, pričvršćeni štap pašće na tlo. Pri odlasku da se daruje „patericom“ i čudotovornom ikonom Bogorodice Mlekopitateljice. Sv. Jovan Damaskin (tihujući u crkvi Sv. Save Osvećenog u palestinskoj pustinji blizu Jerusalima) ostavio je zaveštanje da se tom „monahu plemenitog roda“ kao blagoslov daruje i njegova ikona Bogorodice Trojeručice. Tako je i bilo, sve se zbilo kao u proročanstvu. Danas se štap nalazi u isposnici Svetog Save u Kareji. 

Putem koji prolazi ispod zidina svetogorske akademije Atonijade (koja se nalazi u skitu Sv. Andreja) za nepunih pola časa dolazimo do još jedne hilandarske kelije, Burazeri. Od Burazera krećemo ka sat vremena udaljenom skitu Sv. Ilije. Ovaj skit su izgradili Rusi, danas pripada manastiru Pantokrator. Crkva je tipično ruska, ogromna i raskošna. U ovom skitu je jedno vreme bilo više monaha nego u skitu Sv. Andreja. Iz skita je lep pogled na manastir Pantokrator.

Odatle krećemo ka još jednoj naseobini koju većina zaobilazi, skitu Presvete Bogorodice. Na mestu ovog skita nekada se nalazio raskošni manastir Ksilurg. Ostaci zidina svedoče o njegovom nekadašnjem sjaju. Skit Bogorodice ili Ksilurg – ovi nazivi se smenjuju na putokazima. Monah iz skita Sv. Ilije nam je dobro objasnio kako da dođemo do Ksilurga, ali smo mi na samom startu pogrešili skretanje. Čak smo imali i detaljno objašnjenje sa ovog sajta: http://www.athosfriends.org/footpaths/ProfitisIlias_Bogoroditsa/.

Kada se izađe na kapiju kroz koju će vas uputiti monah, nakon 10-ak metara skrenite desno u šumu. Videćete mali narandžasti povez na drvetu, što predstavlja markaciju. Uočićete žuti putokaz “Monopati“.Odatle vam do Ksilurga treba 45 minuta do sat vremena. Konsultujte uputstvo sa sajta, ima par skretanja koja vas mogu dovesti u nedoumicu. Mi smo krenuli pravo glavnim putem i tek nakon sat i po shvatili da nešto nije u redu.

Vraćamo se i nalazimo pravu stazu. Uskoro stižemo u Ksilurg. Glavna crkva posvećena je Uspenju Presvete Bogorodice, a u okviru skita nalaze se i dva paraklisa posvećena Sv. Jovanu Rilskom i Kirilu i Metodiju. Nekada su ovde živeli bugarski monasi, danas je skit nastanjen Rusima i pripada ruskom manastiru Sv. Pantelejmon. Još jednom su nas braća Rusi dočekali s oduševljenjem. Nastojnik skita, otac Simon, impozantna je figura istinskog pravoslavca! Sa svojih pedesetak godina prosto pleni svojom pojavom i duhovnom veličinom. Dugo smo za trpezom razgovarali s njim i ocem Serafimom, mladim đakonom koji studira u Solunu. Od svih monaha koje sam susreo na Svetoj Gori, Rusi su mi ipak nešto posebno. Izdvajaju se od ostalih, čine mi se mnogo tvrđim i nepokolebljivim u veri u odnosu na druge monahe. I zaista vole nas Srbe!

Simon nas upućuje na glavni put za Vatoped, dalje nije problem, putokazi su vidljivi i jasni. Za sat i po smo Vatopedu, gde i noćimo. Sutra uz blagoslov dobijamo konac osveštan Bogorodičinim pojasom i krećemo ka Esfigmenu.

Esfigmen, zilotski manastir, uprkos neviđenim pritiscima i dalje opstaje! Ni upotreba fizičke sile ne može pokolebati ove pravoslavne revnitelje!

Te godine je izbio požar na brdima oko Hilandara i približio se manastiru na samo kilometar i po! Otac Simeon, Šapčanin, priča nam kako je sve to izgledalo. “Gledam ja tako, a ono, vidiš, vatra skoči sa jednog na drugo brdo, čudo Božije! Gledamo mi iz Esfigmena i pitamo se šta da radimo, pakujemo stvari, da bežimo ako vatra krene ka nama. Jedne noći razmišljam kako bi bilo divno da spavam napolju jer je jako lepa i prijatna noć, kad odjednom, čudo Božije! Pade takva kiša iz vedra neba kakvu ne pamtim! A pre toga skoro 3 meseca ni kapi! Majka Božija se smilovala!“

Hilandarci su tih kritičnih dana organizovali litiju oko manastira noseći kopiju Trojeručice, deo Časnog Krsta i ikonu Bogorodice “Utešiteljka tuge“ i Presveta je uslišila njihove molitve. Manastir je spašen!

Mi se uvek lepo ispričamo sa Simeonom kad god svratimo u Esfigmen. Sada nam je pričao o raznim proročanstvima vezanim za konačni obračun katolika, muslimana i pravoslavaca i kako smo jako blizu kraja. Znaci se pokazuju, zastave krvare, vojska je spremna. Ekumenizam i jeres su uzeli maha u pravoslavnoj crkvi, zaključio je Simeon.

Stazom uzbrdo, pored esfigmenskog groblja, odlazimo do pećine u kojoj se podvizavao Sv. Antonije Pečerski, otac ruskog monaštva i osnivač Kijevsko-Pečerske lavre. Sa ovog mesta Esfigmen se vidi kao na dlanu.

Kraj putovanja je, kao i uvek, u Hilandaru. Nema mnogo gostiju, manastir zbog požara nije bio u mogućnosti da prima hodočasnike neko vreme. Monasi ne pričaju mnogo, samo kažu da je sada dobro i hvala Bogu da je požar zaustavljen.

Još bih želeo da spomenem da smo se i ovog puta susreli sa ocem Georgijem u Zografu. Ovaj put nam je Georgije sa puno ljubavi pričao o srpsko-bugarskim vezama, kako treba da se volimo i poštujemo i da je tragedija što smo se, iako pravoslavni, toliko puta gledali preko nišana. Zografski monasi su za vreme NATO bombardovanja Srbije uputili jedno pismo bugarskom parlamentu sa apelom da osude agresiju i prekinu saradnju sa NATO-om, ali to nije urodilo plodom. U svakom narodu mogu se naći dobri i pošteni ljudi.

 Za kraj bih sa neskrivenim oduševljenjem konstatovao da mi je ovaj peti, jubilarni boravak na Svetoj Gori bio i najupečatljiviji. Udaljen od sveta i sam sa svojim mislima, nije teško duhovnim očima sagledati sopstveni život i pravac u kome treba ići. Ovde se sve otvara i sve je jednostavno. Tačno znam šta treba dalje da radim, kojim putem da idem i gde grešim. Nažalost, brzina modernog sveta i ludilo koje u njemu vlada čine da ne stavim tačku na svoje prethodne greške nego samo zarez.

Na Atosu je svaki dan isti već više od hiljadu godina. Zna se šta se radi – ustajanje, liturgija, doručak, poslušanje, molitva. Na Svetoj Gori vreme stoji. Ovde ćete shvatiti koliko je malo potrebno da se bude srećan. Ovde se duhovne oči širom otvaraju. Blagodat ovog mesta čini vas boljim čovekom, učite kako da praštate i volite bližnjeg svog. Shvatićete šta su prave vrednosti, odbacićete materijalno i prihvatiti duhovno. Život može da bude jako jednostavan ako ste jaki u veri. Zato molim Boga da mi da snage i vere da više ne grešim, da budem bolji čovek i da naučim kako da se spasavam u ovim poslednjim vremenima!

Maj 2013. god.