MANASTIRI UKRAJINE I RUMUNIJE

Manastira u Ukrajini ima mnogo. Za Rumuniju kažu da je zemlja monaha, ima ih preko 20000! U Ukrajini se nalazi jedan od četiri udela Bogorodice u vaseljeni, čuvena Kijevsko-Pečerska lavra. Na ovom putovanju obišli smo najznačajnije svetinje ove dve države. Bratski, pravoslavni narod Ukrajine i Rumunije, svuda nas je srdačno dočekao.

Maršruta nam je bila sledeća: Beograd-Budimpešta-Počajevska lavra-Kijevsko-Pečerska lavra-manastir Bančeni-Jaši-manastir Njamc-manastir Seku-manastir Sihastrija. Sve navedemo obišli smo za 7 dana. Ova tura je lako izvodljiva i svima dostupna, u sopstvenoj režiji. Gas u Ukrajini je duplo jeftiniji nego u Srbiji, dok je cena benzina manja za oko 40%. Verovali ili ne, Ukrajinci žive gore nego mi, tako da je sve prilično jeftino.

Krenuli smo u nedelju uveče, prema Budimpešti, gde smo i prespavali. Od Beograda do Budimpešte ima 373 km, sve autoputem. Ranom zorom, u ponedeljak, zaputili smo se prema Počajevu. Razdaljina Budimpešta-Počajev je oko 700 km, nama je trebalo oko 11 sati vožnje. Naime, glavni putevi u Ukrajini nisu baš u najboljem stanju. Neke deonice puta su zaista dobre za vožnju, dok na nekim ima dosta rupa i brazdi. Sve u svemu, ne može se voziti kao na autoputu. A sporedne puteve nikako ne preporučujem, to je tek katastrofa! Preporučujem da kupite mapu Ukrajine na nekoj pumpi.

Dakle, od Budimpešte se prati putokaz prema Nyiregyhaza. Zatim se prati putokaz Zahony (UA) i Beregsurany. Od mesta Beregsurany, pratite tablu sa oznakom UA (Ukrajina), sve do granice. Od granice pratite samo glavni put, prema Kijevu. Dok putujete kroz ukrajinske Karpate, uživaćete u neobičnoj lepoti ruskih crkava.

Put nije loš, ali je kilometraža velika. Čim ugledate prvi putokaz za Počajev, skrenite. Od skretanja, pa do Počajevske lavre, imate samo 30 km, ali je put veoma loš. Mi smo se vozili više od sat vremena do manastira! Uskoro se pred nama ukazala Sveto-Uspenjska Počajevska lavra!

Kao i svi ruski manastiri i Počajevska lavra je raskošna. Unutra je sve pod konac, sređeno i čisto. Počajevska lavra osnovana je 1240. godine. Te godine su Mongoli okupirali Rusiju. Kijevsko-Pečerski monasi, pritisnuti mongolskim jarmom, dolaze u Počajev. Tada im se ukazala Bogorodica u vidu plamenog grma i svojom desnom nogom stala na kamen, iz kojeg je potekla voda. Otisak stopala na kamenu i danas se čuva u Uspenjskoj crkvi. Na tom mestu, monasi su prvo podigli drvenu crkvu, koja će biti preteča potonjeg manastira. Ovu oblast monasi su nazvali Počajev, po reci Počajni, koja je jedna od pritoka Dnjepra.

Godine 1597., manastir dobija na poklon čudotvornu ikonu Majke Božije. Ikona je dar Ane Gojske, lokalne veleposednice. Ana Gojska je ovu svetinju dobila od grčkog mitropolita Neofita, 1559. godine. Nakon što je ikona iscelila njenog, od rođenja slepog, brata Filipa, odlučila je da je daruje manastiru. Ikona se danas nalazi visoko u oltaru i svako jutro se spušta među hodočasnike na celivanje.

U lavri se čuvaju mošti dvojice svetitelja, Sv. Jova i Amfilohija Počajevskog. One počivaju u crkvi Sv. Jova, odmah iza Uspenjske crkve. Amfilohije Počajevski se upokojio sedamdesetih godina prošlog veka. Važio je za velikog čudotvorca i iscelitelja. Sv. Jov je bio iguman Počajevske lavre. Upokojio se 1651. godine, u stotoj godini života. U crkvi Sv. Jova nalazi se pećina gde se ovaj svetitelj podvizavao. Ulazak u pećinu predstavlja ispit naše vere, borbu sa samim sobom. Otvor pećine je jako uzak, može se ući samo ako legnete na stranu i skliznete kao riba. Nekada čovek od 130 kg prođe kroz otvor bez problema, a nekada ne može da prođe ni onaj ko je mršav kao grana! Sve u zavisnosti od sopstvenih grehova. Otvor pećine je „živ“, skuplja se i širi i to se može čuti i osetiti, pričali su mi svedoci ovih čuda. Kada skliznete u pećinu, naći ćete se u jednom malenom hodniku i, nakon dva koraka, na kamenu na kome se Sv. Jov danonoćno molio. Otprilike ćete se naći ispod njegovih moštiju. U ovoj pećini je prepodobni Jov imao viđenja Bogorodice. Tek iz drugog pokušaja sam uspeo da uđem u pećinu. Tek nakon što sam se pomolio i smirio. Dešavalo se da neko uspe da uđe, ali da ne može da izađe. Tada dolazi sveštenik, promalja glavu u pećinu, stavlja epitrahilj na grešnika, ispoveda ga i ovaj bez problema izlazi napolje! Sveti Jov ne kažnjava, već nam na ovaj način pomaže da se očistimo od greha.

U selu Počajevu je sve jako jeftino, tako je i u samom manastiru. Noć u manastiru košta 3,5 evra. Sobe su u rangu boljeg hotela, sa zasebnim kupatilom. Manastirska trpezarija je dosta povoljna i prilično raznovrsna, za 1,5 evra bićete i više nego siti. Ikone, kandila, brojanice, krstići i slično, veoma su jeftini, ali prilično kvalitetni. Čudićete se kako je to moguće, ali moguće je. U Ukrajini lekar ima platu 100 evra, tako da je sve jasno. Ukrajinska valuta je grivna. Jedan evro je 28,5 grivni. Na sajtu www.pochaev.org.ua možete rezervisati smeštaj. Radnim danima ne bi trebalo da bude problema za prenoćište, za vikend manastir ume da bude dupke pun!

A sada želim da sa čitaocima podelim svoj duhovni doživljaj ovog svetog manastira. Čim sam kročio u njega osetio sam veliku silu i blagodat. Kada sam ušao u saborni hram, blagodat me preplavila. Osetio sam veliku ljubav i smirenje. U crkvi se nalazi izvor lekovite vode koja ističe iz otiska bogorodičinog stopala. Voda me okrepila i povratila snagu, nakon napornog putovanja. Vernici mirno stoje na službi. Žene su propisno obučene, sve imaju suknje i marame. Ni muva se ne čuje u crkvi, samo monaško pojanje. Ukrajinci su jaki u veri i izuzetno poštuju ovu svetinju. Žene poštuju muškarce. Iako sam džentlmenski pokušavao da im ustupim prvenstvo pri celivanju svetinja, insistirale su da se ja prvi poklonim svetinji. Ako primete da imate neki problem, da ne možete da se snađete u manastiru, Ukrajinci će vam odmah prići i pomoći. A i vole nas Srbe, iako im nismo tako česti gosti. Svesni su svetinje koje poseduju i svedoci su njenih svakodnevnih čuda.

Za vreme večernje službe, povremeno se čuo ženski krik. U početku nisam shvatao o čemu se radi, ali ubrzo mi je sve bilo jasno. U Počajevsku lavru dolazi mnogo đavoimanih i posednutih ljudi, sa nadom u potpuno isceljenje. Ima tu i dosta duševno bolesnih i hendikepiranih osoba, ali najviše onih zaposednutih demonima. Žena koja je vikala, bila je svesna svoje posednutosti, ali, u isto vreme, i nesvesna uticaja demona. Vikala je i plakala, povremeno menjujući piskutav ženski glas u duboki muški, propraćen neljudskim kricima. Prizor deluje jezivo, ali se brzo naviknete na njega.

Sutradan, blizu manastirskih konaka, obreo sam se u jednom paraklisu. Bio sam sam sa 5-6 đavoimanih ljudi. Žene su vrištale i plakale, jedan muškarac je pravio neprirodne pokrete celim telom, urlao i lajao na ikonu. Moji saputnici videli su u manastirskom dvorištu dečka od 15 godina sa lisicama na rukama, vodili su ga u Uspenjski hram. U ovom manastiru sveštenici isteruju demone iz ljudi. Za vreme službe, ali i pre i posle nje, čitaju im molitve za izgonjenje demona. Kada se nalaze blizu svetinje, demoni u ovim ljudima polude, ne mogu da podnesu veliku silu koju ima svetinja. Jednu ženu su doveli policajci i postavili pred ikonu Počajevske Bogorodice, takav krik u životu nisam čuo! Žena je progovorila dubokim demonskim glasom, jedva celivala ikonu i zavrištala. Ono što sam gledao na društvenim mrežama, sada sam video uživo. Nema govora o nekom ludilu, to su jasni demonski uticaji. Zašto sam akcenat stavio na ove stvari? Zato što mi u Srbiji nemamo mnogo prilike da vidimo ovako nešto, a i ne znamo mnogo o tome, zaboravili smo na Boga i mislimo da on ne postoji. E sad, zamislite kako se grešnici muče na onom svetu, kada ih demoni ovako muče na ovom? To je strašno, ne daj Bože nikome! Ko doživi ovo što sam ja doživeo, duboko će se zamisliti nad svojim postupcima koje čini u životu. Sagledaće sve loše stvari koje je radio i koje radi i, nadam se, dozvati se pameti. Počajevska lavra je velika svetinja. Kao i na Svetoj Gori, i ovde vam se otvaraju putevi spasenja i propasti, na konkretnim primerima.

Na 1 km od Počajevske lavre, nalazi se monaško groblje. Tu je i prazan grob Sv. Amfilohija Počajevskog. Pitajte u selu za put, nije ga teško naći. U produžetku istog puta, 2 km od groblja, je Sveto-Duhovski skit. Put do groblja (i od groblja do skita) je asfaltiran, može se doći kolima. Po predanju, skit je osnovan davne 1220. godine. U skitu se nalazi ikona Sv. Serafima Sarovskog, sa delićima njegovih moštiju. Prelepo mesto!

Nakon dva dana provedena u Počajevskoj lavri, krećemo ka sledećoj svetinji, čuvenoj Kijevsko-Pečerskoj lavri. Od Počajeva, pratite putokaz za Кременец, РIВНЕ, potom za Žitomir i Kijev. Od Počajeva do Kijeva ima 436 km, što je oko 5 sati vožnje. Za divno čudo, put je prilično dobar, nećete ni osetiti vožnju. Uključite GPS, ali nemojte isključiti mozak!

U Kijevu je gužva kao i u svakom glavnom gradu, može potrajati i čitav sat dok se izvučete iz saobraćajnog špica. Kao i svaka metropola, i Kijev ima sve što je potrebno da se um skrene sa duhovnog puta.

Kada uđete u Kijev, vozite samo pravo, dokle god možete. Zatim skrenite desno, u pravcu putokaza na kome piše „Басеина“. Vozite pravo, pa skrenite levo, u pravcu putokaza „Мечникова“. Nastavite pravo, pa skrenite polulevo, tako da vam crkva ostane sa leve strane. Zatim se opet vozi pravo, do kraja, pa se skreće levo. Ponovo vozite pravo do kraja, pa zatim desno uzbrdo. Sledeće skretanje je nadesno, putokaz „Московска“. Nastaviti pravo, pa skrenuti levo, u pravcu putokaza „Цитаделна“. I dalje vozite pravo, pa kod zelene kupole (na kojoj piše „Kynon“) skrenite desno. Nastavite 300 m pravo pa skrenite levo, na autobusku stanicu. Videćete rampu, tu je ulaz u lavru.

Kijevsko-Pečerska lavra je ogromna, ali zaista! To je pravi mali grad, podeljen na dva dela, donju i gornju lavru. Postoji nekoliko zgrada za smeštaj hodočasnika, tzv., korpusa. Mi smo bili smešteni u korpusu 54. U njemu je prenoćište 5 evra po osobi. Sobe su uredne i čiste, sa zajedničkim kupatilom. U najgorem planinarskom domu u Srbiji prenoćište je 5 evra, a ne može se porediti sa ovim u lavri. U korpusu 56 može se spavati za 2 evra po osobi, ali su kreveti na sprat. Postoji više manastirskih trpezarija u lavri. Sve potrebne informacije mogu se naći na sajtu www.lavra.ua. Zanimljivo, ekskurzija od 6 dana u Moskvi košta samo 90 evra, ako se ide u lavrinoj organizaciji.

Kijevsko-Pečerska lavra osnovana je 1051. godine. Lavru je osnovao Sv. Antonije, svetogorski monah. Sv. Antonije boravio je u pećini iznad svetogorskog manastira Esfigmena. Tadašnji iguman Esfigmena imao je viđenje u kome mu je rečeno da Antonija pošalje u Rusiju. Tako je i bilo, Antonije je došao u Kijev i nastanio se u pećini, tj., pešteri. Odatle i naziv „pečerska“, što na ruskom znači „pećinska“. Oko Antonija su počeli da se nastanjuju monasi. Po uzoru na svetogorske manastire, Sv. Antonije osniva Kijevsko-Pečersku lavru. Sv. Antonije sa Svete Gore donosi isihazam i Isusovu molitvu. Antonijev naslednik, Sv. Teodosije, nastavlja delo svog prethodnika.

Kijevsko-Pečerska lavra je jedinstveno mesto na kugli zemaljskoj. I sigurno jedno od najsvetijih. U njenim pećinama nalazi se bar hiljadu moštiju svetitelja. Pećine se dele na „Bliže“ ili Antonijeve pećine i „Dalje“, tj., Teodosijeve pećine. One se nalaze u „donjoj“ lavri. Pećine su, zapravo, splet uskih i krivudavih hodnika. Hodnici su široki 1,5 metar. U bližim pećinama izložene su mošti 73 svetitelja, u daljim 49. Pećine se nalaze na 15-20 metara dubine. Čak i ispod tih 20 metara dubine postoji još hodnika, ali oni nisu dostupni hodočasnicima. U pećinama se, sa leve i desne strane, nalaze niše sa moštima svetitelja. U staklenom, providnom kovčegu, leže svetitelji u svojim odorama. Iznad svakog stoji natpis sa njegovim imenom i neugasivo kandilo. U obe pećine nalaze se i po tri crkve. U pećinama se nalazi i prostorija sa mirotočivim glavama svetitelja. Liturgija u ovim katakombama je neverovatan doživljaj! Zidovi miomirišu! Ovakvo mesto ne postoji na svetu. Ovde se čovek duhovno pročisti, tu demoni nemaju šta da traže, sila ovih svetitelja izgoni ih u trenutku. Meni i mom saputniku, suze su krenule same od sebe, njemu dan ranije, meni dan kasnije. U trenutku smo se „očistili“. Ovde se sve jasno vidi, sve tajne srca postaju dostupne svecima i oni nas usmeravaju na pravi put.

Pored svetitelja koji su „izloženi“, u pećinama se nalazi bar hiljadu moštiju svetitelja koji su zazidani u svojim kelijama. Naime, ovi svetitelji su, još za života, tražili od svoje braće da ih žive zazidaju i ostave samo jedan otvor kroz koji bi im dostavljali hranu i vodu, jednom nedeljno. Ovi isihasti su se u tišini podvizavali i pisali svoje pouke pri svetlosti lojanica. Ako bi braća koja su im donosila namirnice, nakon 7 dana našli hranu i vodu netaknutu, to bi bio znak da je podvižnik preminuo. Zatvarali su i taj jedini otvor i pećina je postajala isposnikov grob. Mnogo je takvih grobova u kijevskim pešterama. I Sv. Antonije je tako završio svoj ovozemaljski život. Kada je osetio da mu se bliži kraj, oprostio se sa bratijom i otišao u svoju keliju u „Bližim“ pešterama. Zidovi kelije su se obrušili na njega i zatrpali ga. Njegovi učenici su pokušali da ga otkopaju, ali je sa strane sa koje su kopali suknula vatra. Počeli su da kopaju sa druge strane, ali se pojavila voda. To je bio znak da svetitelj ne želi da mu se otkrivaju mošti. Uskoro se javio jednom monahu i rekao da mu ne traže mošti. Njegova kelija i danas postoji u pešteri i mošti mu se nalaze negde oko nje.

Kelija Sv. Teodosija nalazi se u „Daljim“ pešterama. Njegove mošti bile su prenete u Uspenjsku crkvu, ali im se posle Drugog svetskog traga izgubio svaki trag. Možda su negde u Uspenjskoj crkvi, ili su i dalje skrivene u pešteri, to niko ne zna.

Za vreme Drugog svetskog rata, Nemci su imali nameru da unište mošti. Planirali su da ih samelju u nekoj mašini. Međutim, kada su pokušali da ih premeste, nisu mogli da ih podignu. Mošti su toliko otežale da nije bilo šanse da ih pomere sa mesta! Tada je jedan nemački vojnik izvadio pištolj i, revoltiran, udario drškom ruku Sv. Spiridona. Iz svetiteljeve ruke potekla je krv, a vojnik se izbezumio!

U „gornjoj“ lavri vidljivo je prisustvo modernih tekovina. Široka, popločana ulica, otvara pogled na prelepi Uspenjski hram. Odmah pored njega je i Trapezni hram, gde se takođe vrše službe. Ipak, Uspenjska crkva dominira ovim velikim prostorom. Naš vodič, monahinja Jelisaveta, podrobno nam je ispričala istoriju nastanka ovog hrama.

Majka Božija pojavila se pred arhitektama u Carigradu, u crkvi Vlaherni. Rekla im je da idu u Kijev jer je njena volja da se tamo izgradi crkva i pokazala im izgled budućeg hrama u vazduhu. Dala im je i novac za izgradnju. Mesto za izgradnju crkve odredio je Sv. Antonije, nakon viđenja Bogorodice. Tako je, spletom Božjih promisli i udela Bogorodice, nikla ova velelepna građevina, koju su Nemci skoro potpuno uništili 1941. godine.

U crkvi se nalazi perelepi barokni ikonostas, sav u zlatu. Prst Sv. Arhiđakona Stefana je najveća svetinja koju ovaj hram poseduje. Čudotvorna ikona Bogorodice, koja je nekad krasila ovaj hram, izgubljena je za vreme Drugog svetskog rata.

Ispred Uspenjskog hrama nalazi se najviša građevina u Kijevu, manastirski zvonik. Visok je 96,5 metara. Kažu da ko se nije popeo na zvonik, taj nije ni video Kijev. Godine 1707. počela je njegova izgradnja, da bi se, 1744. godine, na kulu postavio sat. Predanje kaže da je zvonik bio „utonuo“ u zemljište i da je pretila opasnost da se sruši. Čudom Božjim, zvonik se preko noći „izdigao“ i ispravio. Tako stoji i danas. Sledi još malo fotografija Kijevsko Pečerske lavre:

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Predveče, monahinja Jelisaveta povela nas je u obilazak još dva manastira u neposrednoj blizini lavre. Prvi manastir koji smo obišli zove se Sveto-Vavedenjski manastir. Kao i lavra i ovaj manastir se nalazi u gradu, okružen soliterima. Doduše, oko lavre nema nikakvih modernih građevina, što ovde nije slučaj. Sveto-Vavedenjski manastir udaljen je od lavre oko 1,5 km. Manastir je osnovan u drugoj polovini 19-og veka. Poznat je po čudotvornoj ikoni Bogorodice „Призри на смирение“, što ne umem da prevedem na srpski. Ikona je naslikana 1420. godine. Za vreme komunizma, manastir je bio zatvoren. Nakon pada komunizma, manastir je ponovo oživeo. Tada su monasi hteli da ikonu stave u novi ram. Ikonu su izvadili iz starog rama i primetili čudo-na staklu starog rama pojavio se obris cele ikone Bogorodice! Danas se pored originalne ikone u novom ramu nalazi i stari ram na kome se jasno vidi obris čudotvorne ikone. U kripti hrama nalazi se crkva posvećena Sv. Dimitriju Solunskom. Tu počivaju mošti Sv. Demetre. Napišete želju na papir i ubacite u kivot svetiteljke i, ako vam je na spasenje, Sv. Demetra će vam ispuniti želju, tj., molbu.

Blagodareći našem vodiču, monahinji Jelisaveti, obišli smo još jedan manastir u blizini lavre, Arhangelo-Mihajlovski Zverinjecki manastir. Moja procena je da je Zverinjecki manastir udaljen 3 do 5 km od lavre. Po predanju, ovo je prvi manastir koji je osnovan na teritoriji Rusije, nakon što je knez Vladimir, 988. godine, primio hrišćanstvo (tj., pravoslavlje) u ime cele Rusije. Zverinjecki manastir osnovali su grčki monasi sa Svete Gore. Dakle, Zverinjicki manastir je bio grčki manastir na teritoriji Rusije. Monahinja Jelisaveta nam je rekla da je ovo prvi manastir ikada osnovan u Rusiji. I ovaj manastir ima svoje peštere sa moštima svetitelja, samo što mošti nisu izložene kao u Kijevsko-Pečerskoj lavri. Manastir se nalazi ušuškan između visokih zgrada, nikada ne biste pomislili da se tu krije najstariji ruski manastir! Ime je dobio po zverima koje su nekada nastanjivale ovaj predeo.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sledećeg dana otišli smo do Černigova, gde se nalazi Trojice-Ilinski manastir, tj., Černigovski manastir. Od Kijeva do Černigova ima tačno 150 km, što je oko 2,5 sata vožnje. Kada izađete iz lavre, idite nalevo. Na prvoj raskrsnici opet skrenite levo i nastavite pravo, preko mosta. Na kraju mosta je putokaz za Černigovo (Chernysiv)-desno. Černigovski manastir je osnovan u 11. veku, najverovatnije 1060. godine. Manastir je osnovao Sv. Antonije Kijevsko Pečerski. Na mestu današnjeg manastira, Sv. Antonije je imao viđenje Bogorodice na jelki. Ubrzo je naslikana i čudotvorna ikona Bogorodice na jelki. U manastiru se nalaze i peštere Sv. Antonija. Danas je manastir ženski. Poslednji veliki duhovnik ovog manastira bio je Sv. Lavrentije Černigovski (umro 1950. god.). Njegova proročanstva o kraju vremena važe za najpreciznija. Jednom su Sv. Lavrentiju došle tri devojke sa namerom da se zamonaše. „Vas dve ostanite, a ti idi i udaj se, trebaće nam sveštenik ovde“, prorekao je svetitelj. Tako je i bilo, sin treće devojke postao je sveštenik u manastiru. Mislim da je sveštenik koji nam je ovo ispričao, unuk te treće devojke, tj., sin tog sveštenika. U manastiru se čuva i štap Sv. Lavrentija. Kada sam ga stavio oko vrata, nestala je glavobolja koja me je mučila!

Na brdu nedaleko od manastira, nalazi se crkva sa moštima Sv. Lavrentija Černigovskog, Sv. Teodosija Černigovskog (umro 1696. god.) i Sv. Filareta Černigovskog (umro 1866. god.).

Sledećeg dana smo se vratili u Počajevsku lavru i tu prenoćili. Zatim smo krenuli ka jednom od najmlađih ruskih manastira, manastiru Bančeni. Od Počajeva do manastira Bančeni ima oko 5 sati vožnje. Razdaljina koja se prelazi je 260 km. Samo pratite auto kartu i neće biti problema. Manastir se nalazi posle grada Černovci. Manastir je posvećen Vaznesenju Gospodnjem. Osnovan je 1994. godine. Poznat je po prihvatilištu za siročiće, ali i po domu u kojem su smeštena deca invalidi. O svoj deci staraju se monasi i sestre, pod rukovodstvom igumana Mihajla. Dokumentarni film „Tvrđava“, sniman je u ovom manastiru. Pogledajte film i sve će vam biti jasno.

Smeštaj i hrana u manastiru su besplatni, ali svako ostavlja neki prilog. Manastir poseduje deo moštiju Sv. Varvare i Sv. Serafima Sarovskog, kao i delić Časnog Krsta.

Na par kilometara od manastira, nalazi se ženski skit Sv. Ksenije Petrogradske. Problem kod svih ukrajinskih manastira i skitova je što ne postoje putokazi prema njima.  Ali, ako imate jaku veru, Bog će vam otvoriti put. Koliko se sećam, do skita Sv. Ksenije postoji samo jedan putokaz. Skit je prelep!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Manastir Bančeni nalazi se na oko 40 km od ukrajinsko-rumunske granice. Mi smo imali tu nesreću da nas je GPS naveo na sporedni put, što je ukrajinska noćna mora! Sporedni put je, zapravo, makadam, nema ni trunke asfalta! I na takvom putu možete videti saobraćajne znake, što je potpuna besmislica! Put prolazi kroz sela i varošice, pored škola i opštinskih zgrada, meni je zaista neverovatno da ništa nije asfaltirano! Dakle, tih 20 km makadama prelazili smo više od 2 sata! Moja je preporuka da se vratite nazad do mesta Černivci i odatle uputite prema granici s Rumunijom. Put je veoma dobar i nema rupa.

Naša sledeća stanica je rumunski grad Jaši, svima poznat po moštima Sv. Petke, svetiteljke srpskog porekla. Ako izuzmemo putešestvije po makadamskom putu, mislim da bi se od Bančenija do Jašija moglo stići za 3-4 sata vožnje.

Jaši je ogroman grad, univerzitetski centar, a ima i svoj aerodrom. Svako zna gde se nalaze mošti Sv. Petke, tako da vam neće biti teško da pronađete crkvu. Rumuni izuzetno poštuju srpsku svetiteljku. Pre i posle posla, dolaze da celivaju njene mošti i onda nastavljaju sa svojim obavezama. Isto čine i đaci pre i posle škole.

Rumuni su prešli na novi kalendar, tako da Sv. Petku slave 14. oktobra. Mi smo se u Jašiju obreli u nedelju, 16. oktobra. Kiša je pljuštala, a reka ljudi strpljivo je čekala da udje u crkvu. Nakon pola sata čekanja, ušli smo i mi. Ali, svetiteljkine mošti nisu bile u crkvi, izneli su ih napolje, ispred crkve. Morali smo da idemo zaobilaznim putem do moštiju, da se spustimo par ulica niže i stanemo u red dugačak barem 1 km. Rumuni su veoma jasno obeležili put kojim se dolazi do moštiju. Svake godine stotine hiljada hodočasnika dolazi da se pokloni moštima na praznik Sv. Petke. Kiša i dalje pljušti, prilično je hladno, ali hodočasnici strpljivo čekaju u redu. Nema guranja, ubacivanja sa strane, svađa i sličnog, svi su smireni i staloženi, iako kiša sve jače pada. Nakon sat i po, dođosmo i mi do moštiju. Mošti Sv. Petke su potpuno prekrivene, ali se oseća velika blagodat od njih. Sveštenici stoje sa strane i blagosiljaju svakog ko se pokloni moštima. Neverovatan osećaj!

Od Jašija nastavljamo prema mestu Targu Njamc. Razdaljina koja se prelazi je oko 105 km, što je oko 2,5 sata vožnje. U mestu Targu Njamc pratite putokaz za Targu Mureš. Uskoro ćete naići na prvi putokaz prema manastirima Njamc (13 km), Seku (19 km) i Sihastria (24 km). Ova oblast je slična našoj Ovčarsko-kablarskoj klisuri ili Fruškoj Gori, na svakih par kilometara nalazi se manastir. Putokazi su jasni, nećete imati problema sa snalaženjem.

Manastir Njamc je najveći rumunski manastir. I jedan od najznačajnijih i najstarijih. Zovu ga još i „Rumunski Jerusalim“. Posvećen je Vaznesenju Hristovom. Nastao je krajem 14-og veka, ali prvi pisani tragovi o njemu pojavljuju se 1407. godine. Manastir je prelep, podseća na svetogorske manastire. U manastirskoj crkvi leže mošti ruskog svetitelja Pajsija Veličkovskog, koji je u Njamc došao 1779. godine, sa Svete Gore. Zahvaljujući njemu, manastir postaje duhovno središte Moldavije i cele Rumunije. Manastiru pripada i 7 skitova u okruženju. U Njamcu se može prespavati za 10 evra, uz prethodnu najavu.

Kada se, od manastira Njamc, vratite na magistralu, nastavite pravo. Veoma brzo ćete uočiti putokaz prema manastiru Seku (skretanje nalevo). Od skretanja pa do manastira, ima oko 4 km. Isti put vodi i do manastira Sihastrija, koji je 3 km udaljen od manastira Seku, u produžetku puta.

Glavna crkva manastira Seku izgrađena je 1602. godine. Posvećena je Sv. Jovanu Krstitelju. Manastir je mali, ali veoma lep, podseća na manastire Ovčarsko-kablarske klisure.

Nedaleko od manastira Seku (3 km) nalazi se još jedan poznati rumunski manastir, Sihastrija. Podignut je 1655. godine i posvećen Rođenju Presvete Bogorodice. U njemu se podvizavao i bio iguman čuveni starac Kleopa (1912-1998), veliki prijatelj našeg Justina Popovića. Kelija starca Kleope danas je muzej. U njemu se mogu videti razne zanimljive stvari koje su pripadale velikom starcu, kao i par knjiga na srpskom jeziku, koje govore o starcu Kleopi. U keliji-muzeju čuva se i monaška kapa Sv. Justina Popovića, koja je, nakon Justinove smrti, ostala u posedu starca Kleope. Kada su, 1999. godine, bombardovane Srbija i Crna Gora, starac je, kroz suze, govorio: „Svi Srbi u Raj!“ U manastiru se podvizavao i starac Arsenije Papačok (1913-2011), još jedan od savremenih rumunskih svetilnika pravoslavlja. U Sihastriji se može prespavati po ceni od 8 evra, uz prethodnu najavu.

Dakle, ovo putovanje može stati u 7-8 dana. Jedna noć u Rumuniji je dovoljna za obilazak tamošnjih svetinja. Mi smo ukupno prešli 3600 km. Zaista vredi napraviti ovakvu turu, za male pare imaćete iskustvo koje ostaje za ceo život. Manastiri Ukrajine i Rumunije su za ljude koji su malo dublje u veri. Meni je bilo potrebno nekoliko odlazaka na Svetu Goru da bih shvatio neke stvari, u Ukrajini sam te stvari shvatio odmah! Ukrajina vas odmah „pukne“, dok sa Svetom Gorom to ide polako. Iskustva iz Počajevske i Kijevske lavre pomogla su mi da se duboko zamislim nad nekim svojim postupcima. Ko je iole duhovan, vratiće se izmenjen i preporođen sa ovih svetih mesta.

Oktobar 2016. god.